Како је коридор скренуо у Криву Реку

Копаоник – Милан Дубовац звани Дуба позивао нас је неколико пута да посетимо Криву Реку питајући се стално „зашто новинари тамо не свраћају кад је, како тврди, ово сеоско насеље најлепше у Србији”. И, после успона падином Копаоника окренутој према Брусу, и кривина покрај Криве реке ево нас у центру истоименог села, на око 1.300 метара надморске висине. Ту, на пространој заравни, коју је и ова јесен обојила у стотине боја, налази се двадесетак заселака и око 150 домова. Ретко које домаћинство нема нову кућу, а сва у мермеру блиста и сеоска школа.

– Стара школска зграда, сазидана још почетком прошлог века, страдала је у земљотресу а ову нам је поклонио град Београд. Док су зграду зидали мајстори „Трудбеника“, најчешће се појављивао Иван Кљајић. Не знам тачно коју је функцију у Београду обављао, али се био баш заузео. Ретко које село има овакав школски објекат. Иначе, нема домаћинства које држава, после она два земљотреса осамдесетих година није помогла, у материјалу, у новцу а сазидано је и пет нових кућа – објашњава нам Радован Пршић, који је као ложач котлова стекао пензију у школи.

А, у одсуству директора, од наставника дознајемо да школу похађа 33 ђака. Број деце, кажу, стагнира већ десетак година, а некада их је, као и у сваком планинском селу, било знатно више.

– Може бити да би се сви одавде одселили да нам Веља није отворио очи и прозор у свет. Јер, све до 2005. године социјалисти су, увек пред изборе, градили по километар, два пута, али кад је овде дошао министар Веља Илић саграђено је 18 километара. Тако смо асфалтом спојени са бруским путем изашли на врх Србије, на Копаоник. Не можете ни замислити шта нам тај пут значи, исто као другима коридор па нека га је Веља због нас можда мало и скратио, добро је урадио. Него, није наш народ баш захвалан. Јесте, даривали су га овде ракијом, плетеним чарапама, џемперима, али нису гласали. Јер, после, на изборима је одавде више имао чарапа него гласова. Но, шта се ту може, народ ко народ – жали нам се Милан Дубовац.

А, народ у овом селу углавном живи од „донација“ својих рођака из Швајцарске, јер свака кућа има бар по једног на раду у овој земљи и од плантажа малина, купина, боровница...

– Баш тако, кад стигне берба малина има пазара а овако ништа, по три, четири хиљаде дневно. Не знам што овде седим – жали нам се Вукена Новчић, продавачица у сеоској продавници и додаје:

– Ја и мој супруг Вукан, нашли смо се случајно а, ето, сличних смо имена и обоје смо леваци, све радимо левом руком. Али, захваљујући и другим пословима на пољопривреди, некако постижемо да школујемо сина Стефана на Грађевинском факултету у Београду и кћерку Сању у александровачкој гимназији.

Ту сусрећемо и Бобана Ђурића, дипломираног економисту, који се са школовања из Новог Сада вратио у родну Криву Реку. Међутим, ни овде ни у околини нема посла па се Бобан прихвата сваког посла као сада пописа пољопривреде, а на свом имању обрађује око хектар малињака.

Старина Михаило Пршић се, као да јуче било, сећа крвавог октобра 1942. године. Тада су у Кривој Реци, немачки и бугарски фашисти су поубијали 318 мештана.

– Била је то освета за напад на Крушевац који су извели четници под командом Драгутина Кесеровића, чији је штаб био овде. Но, четници су одавде отишли, оставили сељане неколико дана пре него што су од Бруса, Рашке и Врњачке Бање дошли злочинци и опколили село. Одмах су започели зверску освету и лично сам, чувајући стоку, видео како су на кућном прагу убили недужног мештанина Војислава Дубовца. Побегао сам у шуму, а за та три дана, од 10. октобра злочинци су убијали редом. Запали су кућу Добривоја Јаковића и 12 чељади је живо изгорело, међу њима и близанци Милан и Дамљана, ђаци првог разреда. У кући Радомира Никитовића убијено је у подруму десет мештана, у засеоку Трифуновићи, у кућама и на пољу, стрељано је око 40 људи, а 12. октобар у сеоској цркви, где су их затворили, убили и запалили око 60 мештана Криве Реке. Ту је било и жена и мушкараца, од две до 70 година... Село је тада имало око 800 становника, а преживели су само они који су отишли на бербу грожђа у Жупу – сећа се осамдесетшестогодишњи Михаило Пршић.

Приликом повратка из овог села, доле при дну сусрећемо и Живка Дубовца, који се представља као једини Живко у селу.

– А, не може да се код Живка не сврати – каже и додаје – јер, то вам је име на живот и мораћу, кад прво некоме будем кум, да то име кумчету дам. Знате, мора овде да остану и Живко и живот...