Вршац – Милица, Јована, Анђела, Марија, Ана, Теодора, Анастасија..., па Никола, Марко, Стефан, Огњен, Лука, Алекса, Матеја, Јован, Немања..., најчешћа су имена на крштеницама новорођених девојчица и дечака. Општински компјутер у Градској кући у Вршцу „избацио“ је и заједнички списак најчешћих имена која су добили најмлађи становници Вршца у последње две године. Највише их је са именима Никола (71), Марко и Стефан (по 52), Огњен (49), Милица (47), Јована (46), Лука (46), Анђела (36), Марија (34), Алекса (33), Матеја (32), Ана (31)... У истом периоду девојчице су најређе уписиване као Радмила, Емануела, Рамона, Елеонора, Катарина, Екатерина, Дајана, Виориава, Василиса, Силвиа, Ванеса, Кадира, Мира, Мелиса, Инес..., а „јачи пол“ као: Радован, Његош, Омер, Валентино, Андреас, Давид, Архам, Нинослав, Шандор, Шериф, Реља, Јосиф, Елвис, Ноах Јун...

Матичар Милутин Стојанов каже да се у његовој дугој каријери није догодило да је родитељ неприпремљен дошао да пријави своје тек рођено дете, да није рекао и име за упис у књигу рођених. Међутим, догађало се да је, рецимо, један отац пријавио име детета, а након неколико сати тражио да се замени другим именом, „јер није добро разумео жену“.

У Вршцу је за последње две године рођено 1.406 деце (2009. године – 712, а прошле године 694). Нису сви из вршачке општине, већ и из суседних: белоцркванске, пландиштанске и алибунарске, које немају своја породилишта.

– Нема законских ограничења у давању имена, осим ако је име погрдно, увредљиво, супротно обичајима..., што до сада нисмо забележили. За протекле две године, у Вршцу су се породиле две држављанке Румуније и две Кинескиње. Било је и једно венчање Вршчанке и Кинеза, а то су овдашњи познати трговци. Законом је предвиђено да се у року од месец дана новорођена деца пријаве и имена њихова упишу. Уколико се тај рок прекорачи, онда Центар за социјални рад доноси решење о одређивању имена, што се врло ретко догађа, а и уколико се деси, ради се о незнању родитеља. Иначе, традиционална имена су све више у моди – каже нам матичар Стојанов.

Седамдесетих година прошлог века, кад је овај матичар почињао каријеру, догодило се да су, већ после месец дана, родитељи тражили промену имена свог детета. Захтев су образложили на тај начин што су рекли да су се са кумом посвађали, а он је детету дао своје име, које родитељи нису хтели нити да чују, нити да изговарају читавог свог живота.

– Деца се много више него ранијих година крштавају у цркви. Често, млади родитељи долазе да се консултују о имену детета. Једна моја парохијанка питала је чак да ли би њен син могао име Денис да понесе. По црквеном обреду, постоји и знамење, а то је име које детету остаје до крштења, мада може и трајно да га задржи, односно да се на крштењу потврди. По правилу, крштење би требало обавити после четрдесетог дана – каже за „Политику“ јереј Жељко Стојић и подсећа да је неколико епархија Српске православне цркве у више наврата објављивало брошурице под називом „Крштење“, са описом чина крштења и приложеним именима.

Отац Жељко наглашава да за крштење, заправо, и нема временског ограничења, а што се кума тиче, он обавезно мора да буде православно крштен, јер је као духовни родитељ дужан своје кумче да подучава основама православне вере.

Ј. Даниловић