На мотору у деветој деценији

Суботица – У дефилеу мотоциклиста, на 5. скупу који је за викенд организовало удружење „Олд бајкерс Војводина“, био је и Тибор Ковач на свом бе-ем-веу са приколицом из 1971. године. Стар и необичан мотор, међутим, није било једино што је привлачило пажњу међу стотинама двоточкаша, већ и чињеница да је Тибор са 87 година најстарији бајкер у Србији, а вероватно и на простору бивше Југославије.– Мислим да сам се родио на мотору – шали се Тибор и открива нам да је прва знања о вожњи стекао на машини која је сан свих мотоциклиста. – Мој отац Фрања возио је „харли дејвидсон“ и на њему сам научио да возим. То су биле тридесете године прошлог века, када је недељом вожња била забрањена, па сам обично мотор возио по дворишту куће у којој је био биоскоп „Александар Лифка”, где смо некада становали.

Возити мотор почетком 20. века, значило је и имати занимљиве пријатеље, те се Тибор присећа да је отац често возио Лифку на мотору, а заједно са суботичком легендом Иваном Сарићем, који је код нас први полетео авионом, основао је мото куб „Шампион“. Имали су стазу на месту данашњег хиподрома, где је Фрања возио брзинске трке и где је његовим стопама пошао и Тибор.

Први мотоцикл, „матру“, купио је 1946. године, али је од тада променио четрдесетак различитих мотора.

– Ако бих видео да ми не одговара, или да ми није по вољи, продавао сам га и тражио други – каже Тибор.

Када је као младић упознао Маргиту, прво што је урадио било је да је научи да вози рели мото-трке, а потом ју је и оженио.– Такмичили смо се и заједно и посебно – наводи наш саговорник. Са родитељима зависницима од адреналина, није ни чудно да су се и ћерке Ђурђинка и Илдика такмичиле у брзини и вештини управљања мотоциклом и аутомобилом.

Ситне грађе, живог сећања на имена сарадника, сапутника, мотора које је куповао, па чак и цена по којима их је плаћао, одмерен и стрпљив, помало је тешко замислити Тибора Ковача како јурца на својој машини такмичећи се са штоперицом.

Али, када би изашао из своје лимарске радње пут и мотор били су неодољив изазов. Младост није довољно објашњење, јер жеља за померањем граница у брзини никада није престала. Док се фотографише на мотоциклу, скреће пажњу на број 79 на својој приколици – стартни број који је добио када се, након једне паузе, са 79 година вратио тркама.– Нема страха, има нестрпљења док се не крене, а онда те преузму адреналин и жеља за вожњом – објашњава нам. У његовој мото биографији записано је да је 35 пута учествовао на тркама Међународне федерације мотоциклиста. Достигао је ранг „елит“, а још пет му је недостајало до последњег ранга – „мастер“. Ипак, пре две године је оставио трке, јер како каже није лако у ситним ноћним сатима возити сам кући док пада киша.– Кренем ујутру из Суботице до града у ком се одржава такмичење, урадим тренинг, следи трка, па чекамо проглашење победника... Онда, док се сви који су у пратњи враћају колима, ја сам возим мотор до куће. То није лако – каже Тибор, који је током свог мото-живота научио да је уз њега на мотору супруга Маргита.

Заједно су обишли целу Европу, путовали на мото-сусрете, али и по свом избору – од северног Туниса у Африци до најсеверније мото-тачке Северног рта (Нордкап) у Норвешкој, где је први пут отишао 1984. године са колегом Имреом Салмом. Четири године касније на пут од 10.000 километара и два месеца вожње кренуо је са супругом, спавајући где су стигли. Било је то време када није било ни џи-пи-еса, нити друге технике која би олакшала вожњу.– Није ни требало, јер међу мотоциклистима влада посебна солидарност. То су једини возачи који један другог поздрављају када се сретну, спремни да помогну... Једном у Француској, пријатељ на друму је возио по киши 200 километара да би отишао до радње да нам купи гуму. И други људи виде нашу посвећеност и спремни су да изађу у сусрет. А ви на путу уживате у мирисима, ваздуху, времену, у пределима кроз које пролазите, а највише у слободи коју имате – каже нам Тибор.