Нестаје живот у Великој Морави

Крагујевац, Параћин, Јагодина – Велика Морава умире, а то, изгледа, никог не забрињава. У 12 општина кроз које протиче, на читавој дужини од 185 километара, све од Сталаћа до ушћа у Дунав, не постоји место за купање без ризика по здравље. О степену загађености највеће српске реке, међутим, нема званичних података, нити је икада направљена озбиљна анализа угрожености екосистема.

Све мањи улови рибе очит су показатељ да живи свет у Великој Морави полако нестаје. Мутације рибљих врста и флоре на обалама реке не могу се више сакрити. Нелегалне шљункаре, са којих се неконтролисано ископавају тоне песка, мењају ток реке и угрожавају рибља мрестилишта, километарске дивље депоније на обалама потенцијална су изворишта заразе, а фабричке отпадне воде од Велике Мораве су направиле велику канализацију.

Овако стање на Великој Морави виде двојица заљубљеника у природу: Горан Ђурђевић, оснивач јагодинског „Ривер гарда”, приватне фирме која је корисник риболовног подручја „Морава центар”, и Владимир Јанковић из еколошке невладине организације УНЕКО са седиштем у Параћину. Према њиховом мишљењу, последњи је тренутак да се крене у спасавање „жиле куцавице поморавског еко-система”.

– Обале Велике Мораве су права ђубришта, сељаци бацају све и свашта, а само прошле године на дивљим депонијама у јагодинској општини кланице су одложиле 3.750 тона непрерађених делова стоке, углавном изнутрица и костију. Фабрике за прераду метала нелегално су прикључене на градску канализацију и директно у реку испуштају своје отпадне воде. У муљу пуном тешких метала умиру шкољке и ракови, а улови дегенерисаних риба су све чешћи – каже Ђурђевић за „Политику”.

Наш саговорник сматра да је „срамно што инспектори, чак и кад им се укаже на конкретан проблем, не желе да реагују”. „Жалосно је”, додаје Ђурђевић, „што о овом проблему говоре волонтери, а не надлежни државни органи”. (/slika2)

Према његовом мишљењу, највећи кривци за овакво стање на Великој Морави су општинске комуналне инспекције, ЈВП „Србијаводе” и надлежни Институти за јавно здравље. Ђурђевић напомиње да и поред очигледних неправилности, Институт за јавно здравље у Ћуприји „још ниједном није издао негативно решење” фирмама које испуштају отпадне воде. Владимир Јанковић се слаже са овим мишљењем и напомиње да надлежни „често намерно зажмуре над проблемом”.

– Ко контролише колико се песка и шљунка извади са десетина шљункара на Великој Морави? Тврдим да су званични подаци фризирани за потребе фирми које се баве овим уносним послом и да је количина шљунка бар десет пута већа од онога што се пријави „Србијаводама”. Држава тако губи огроман новац, али је штета за еко-систем далеко већа – каже Јанковић.

Овај еколог упозорава да неконтролисана експлоатација на бројним нелегалним шљункарама мења ток реке због чега, како каже, долази до нестанка природних мрестилишта рибе.

– Да ствар буде гора, пешчани кратери се затрпавају отпадом, а канцерогене материје доспевају и до последњег у ланцу исхране, а то је човек – опомиње Јанковић.

Ђорђе Каљевић, начелник краљевачког одељења Републичке водопривредне инспекције тврди за наш лист да ова служба чини све што може да се избори са власницима нелегалних шљункара и онима који праве дивље депоније, али напомиње да „за ту борбу недостају људи”.

– Седам инспектора за седам округа (Борски, Поморавски, Шумадијски, Моравички, Рашки и Златиборски – прим. новинара), ни приближно колико нам треба. Са нелегалним шљункарама некако излазимо на крај, али битку са дивљим депонијама губимо – каже Каљевић.

Према званичним подацима, на Великој Морави ради 35 шљункара, а у изјави за „Политику”, директор ЈВП „Србијаводе” Никола Марјановић каже да дозволе за експлоатацију важе годину дана и да се, између осталог, издају и на основу елабората Института „Јарослав Черни”:(/slika3)

– Вршимо прецизне анализе колико се песка и шљунка може извадити на једној локацији и тврдим да легална експлоатација не угрожава реку и еко-систем. Проблем је што постоје и они који се тим послом баве без дозволе, али то није у нашем домену, већ обавеза водопривредних инспектора. Такође, ми немамо надлежности ни кад је реч о дивљим депонијама, ни кад је у питању испуштање отпадних вода, осим у случају канала за наводњавање у Војводини.

Еколог Јанковић, међутим, сматра да није логично што се у „једној руци налази и нож и погача”.

– „Србијаводе”, које издају сагласност за експлоатацију песка, налазе се под ингеренцијом Министарства за пољопривреду, водопривреду и шумарство, а ово министарство, преко инспекција, контролише и рад шљункара. Све се одвија у затвореном кругу, што отвара простор и за корупцију – указује Јанковић.

О хаосу на Великој Морави понајбоље сведоче бројне шљункаре у селима око Јагодине, које су без икаквих ознака и истакнутог назива фирме. На њима нисмо затекли власнике, а радници, углавном, нису били расположени за причу.

У Глоговцу смо, пак, „ухватили на делу” мештанина који је на обали реке из цистерне на трактору истакао отпадну воду и ђубре из свог свињца. На питање да ли зна да је то забрањено, одговорио је: „Да видите само шта раде моје комшије”...

У истом селу смо измерили и једну од мањих депонија на великој Морави. Од табле на којој пише „забрањено бацање смећа” па до краја отпада, уз помоћ километар сата на аутомобилу, установили смо да има „свега” 400 метара.