Врбас – Деценијама је познато вишеструко лековито својство изворишта термалне сумпорне воде у Змајеву, али се та издашност природе ни изблиза не користи у правој мери и сведена је само на једну чесму у центру овог села недалеко од Врбаса. А још пре Другог светског рата овде је постојало бањско лечилиште с организованом медицинском службом, уређеним купатилима и пансионима за боравак гостију.

За лековита својства овог термалног изворишта одавно се прочуло и ван граница наше земље, па су тако за изградњу бање у овом месту крајем осамдесетих година били заинтересовани Немци, Финци и Холанђани. Речено је тада да је то „течно злато“ које отиче „у неповрат“ у оближњу речицу Јегричку. Нажалост, све је остало само на добрим жељама потенцијалних инвеститора, будући да тадашње ни локалне ни покрајинске власти нису имале довољно слуха за такав подухват. Истина, овдашња сумпорна „жута“ вода још се званично не третира као лек, али су у том смислу ипак учињени неки кораци. Према свим досадашњим анализама установљена су њена благотворна својства, за стомачна и гинеколошка обољења, као и за разне облике реуматизма и неуралгије.

Отуда је и у плановима развоја Змајева идеја да се искористи ово непресушно извориште термалне сумпорне воде, па је пре десетак година архитекта Александар – Саша Миљковић, рођен у овом месту, уз помоћ тима стручњака са Архитектонског факултета у Београду, израдио и пројекат за изградњу бањско-климатског лечилишта. Поред изворишта термалне жуте воде, окосницу тог комплекса чинио би хотел са великим рекреативним и бањским простором, који би обухватао два затворена базена и разне садржаје прилагођене рехабилитацији и лечењу, са кадама и лекарским ординацијама, салама за рекреацију и физикалну терапију.

Предвиђена је, поред осталог, и изградња два отворена велика базена на месту где су некада и постојали, истина много мањих димензија. Зграда Месне заједнице, изграђена 1905. године, искористила би се, по овој замисли, као централни део бањског лечилишта. Ту би се изградила конгресна дворана, а иза ње ресторан на обали Јегричке, поред које би било уређено шеталиште. Подизање овог комплекса остваривало би се у четири фазе урбанистичког развоја, које би једноставно током времена једна другу финансирале. Али, за сада, све остаје само на лепим жељама, док се – како каже Јанко Кресоја, секретар Месне заједнице – не појави инвеститор „који ће увидети да би улагање у овај пројекат био изузетно профитабилан пословни потез“.

П. Копривица