Чачак – Земљорадничка задруга „Задругар“ из Чачка продала је прошле седмице једној кланици своје исцрпљено јато од 13.000 кокошака носиља по цени од 30 динара за килограм, и фарма у Атеници је закључана пошто у њој није остало ни пиле. Први пут од постанка, дакле од давне 1948. године, „Задругар“ нема ниједну кокошку и ниједно јаје, а нема ни решење за опоравак.

– Чинила сам све што је у мојој моћи да спасем задругу, да настави да ради. Али, изгледа да смо дошли до краја. Не знам шта још да предузмем – каже за „Политику“ Љиљана Станишић, директорка „Задругара“.

Није вредело ни то што је 40 запослених чак 18 последњих месеци радило без плате. Редак је случај, чак и у нашим приликама, да људи годину и по послују без ајлука, али и без штрајка или тужбе, чекајући боље дане.

За наставак производње потребно им је бар шест милиона динара. Јато седмично поједе 12 тона хране, вредне око 350.000 динара, неопходно је време док пронесе и почне да се отплаћује. Банке не виде рачуницу да би одобриле кредит, других извора нема. А већ је пропуштен један важан међукорак, пошто није припремљен подмладак.

„Задругар“, наиме, у Трнави под Јелицом има фарму за 22.000 пилића који се ту негују откако се излегу, па док не напуне 18 седмица. Затим се селе у другу фарму, у Атеници, ближе Чачку, смештају у кавезе где има места за 17.500 кокошака и ту носе годину, годину и по. Кад је фарма била пуна, дневна производња достизала је 15.500 јаја. Прошле седмице је све то очишћено и закатанчено.

– Производња никад није била на губитку. До Ускрса се заради боље, преко лета нешто мање, и опет се уклопи рачуница. Можда имамо вишак запослених али ти људи су поштено радили, на крају и без плате, па није помогло – вели Љиљана Станишић.

Као правница, она тврди да су српске задруге пасторче државе. Ова је изгубила доста капитала, доста је и остало, али је све залуд.

– Држава је 2008. године ограничила продају задружне имовине јер се њен део води као друштвена својина, а закона о задругама још нема. Истовремено, у судским споровима покренутим последњих година месне заједнице су нам узеле оно што су некад њихове подручне задруге из Атенице, Јездине, Лознице, Парменца и Трнаве унеле у ову. То су углавном просторије задружних домова, од којих смо убирали приход. „Задругар“ је у тим парницама ишао до Врховног суда и изгубио – прича наша саговорница.

Задруга је, ипак, успела да неку вредну имовину укњижи као свој посед.

– Имамо 345 квадрата у управној згради код железничке станице у Чачку и пет ари плаца, као и 11,5 хектара одличне земље у Паковраћу. Нудили смо то банкама под хипотеку, без успеха – истиче Љиљана Станишић.

Доприноси запосленима нису уплаћивани више од две године, док уместо личних примања имају закључена судска поравнања са задругом, која им дугује од 300.000 до 800.000 динара.

Љиљана Станишић прича да се за помоћ или савет обраћала на многе адресе, Задружном савезу, Министарству економије, градској управи, Чачанској банци. Још се није одрекла наде да ће се наћи неко решење за фарму која је радила 62 године без прекида и јајима снабдевала Чачак и овај део Србије. „Задругар“ је крајем прошлог века, укључујући и кооперанте, истовремено гајио и по 100.000 кока носиља.