Novi Itebej –  Andraš Patai je kao mladić maštao da napravi fudbalsku karijeru. Uprkos priznatom i velikom talentu, nije prevazišao lokalne okvire. Nešto posebno nije postigao ni kao stolar, a ni kao vozač autobusa. Uspeh vredan pažnje ostvario je u proizvodnji zeleni, i to u zrelim godinama, mada se povrtarstvom pre toga nije bavio niti je imao zemlju. Ovih dana zelen na pijacama dostiže cenu i do 300 dinara za kilogram, pa Pataijevi trljaju ruke.

Sa suprugom Eržebet i sinovima Atilom i Ervinom, Andraš u Novom Itebeju vodi gazdinstvo koje slovi za najvećeg proizvođača zeleni u ovom delu Banata. Na 22 jutra zemlje porodica Patai godišnje proizvede 30 vagona zeleni – peršuna, paštrnaka i šargarepe, te cvekle i luka. Povremeno zapošljavaju 12 sezonskih radnika, a u jeku proizvodne sezone obezbeđuju zaradu za tridesetak meštana.

Pre proizvodnje na veliko Andraš je radio kao vozač u zrenjaninskom „Autobanatu”. Pošto je držao liniju za Beograd, u glavnom gradu je uvek imao vremena da između dolaska i odlaska prošeta, a najradije je svraćao na pijace.

– Videći cenu zeleni i drugog povrće kojeg mi ovde u Banatu možemo mnogo da proizvedemo, došao sam do zaključka da bi trebalo da se okrenem povrtarstvu. Odluku sam doneo kada su kod nas već počele da se zatvaraju velike fabrike, a moji sinovi završili škole i trebalo da se zaposle. Pomogao mi je bivši kolega Antal Šaši, iz Debeljače, koji se u to vreme već okrenuo povrtarstvu. On mi je dao pola kilograma semena za zelen – priseća se svojih povrtarskih početaka Andraš Patai, kome je danas 55 godina.

Devet godina, koliko se bavi proizvodnjom zeleni, nekada talentovanom desnom krilu mesnog fudbalskog tima nije prošlo lako. Morao je da se snalazi na razne načine. Skroman izbor mašina za ovu vrstu ratarstva, ali i njihova visoka cena primorali su ga da se snalazi kako zna i ume. Andraš je zato sam napravio nekoliko priključnih mašina i na to je veoma ponosan.

Porodica Patai je blizu ostvarenja davno zacrtanog cilja da sopstvenom proizvodnjom prekrije celu godinu, to jest, da u svako doba godine ima svežu zelen. Problem suša rešili su klasičnim sistemom zalivanja, tim pre što se njihove parcele nalaze nadomak Begeja, a iz opštinske uprave nagoveštavaju da će uskoro ovdašnji atar biti kanalisan i voda će svima da bude nadohvat ruke. Kada je u pitanju čuvanje povrća, pogotovu zimi, Pataijevi se oslanjaju na svoje podzemno skladište, poput predaka koji su, kada nije bilo hladnjača, čuvali voće i povrće u posebnim trapovima u zemlji gde su ga štitili i od smrzavanja.

Da bi bio uspešan, povrtaru nije dovoljno samo da proizvede povrće. Tu robu treba i prodati. Patai je na početku zelen sam prodavao na pijačnim tezgama, a sada je daje, kako kaže, na veliko. Zelen se isporučuje velikim hladnjačama iz kojih dospeva u megamarkete.