Црна Трава – Када се крене од Власотинца према Црној Трави, на око два и по километра од насеља Састав Река у подножју дарковачког засеока Ливађе, на месту Тодорове воде, намерникможе да се окрепи леденом водом са лепо уређене чесме, подигнуте у знак сећања на дан када су бугарски фашисти уз помоћ доушника открили партизанску болницу која је била у шуми изнад Власине, у засеоку Ливађе, и поклали рањенике. Првобитно се веровало да се то десило 23. маја 1944. године, па је тако и написано на првој чесми коју је подигао Субнор Црне Траве 1976.

У априлу 2001, када је са групом бораца ишао на прославу Дана ослобођења Црне Траве, овуда је прошао Божидар – Божа Радојловић, родом из црнотравског села Златанци, данас настањен у Нишу, један од двојице преживелих рањеника из партизанске болнице у засеоку Ливађе.

– Спомен-чесма је била запуштена, па сам одлучио да лично изградим нову и написао сам захтев општини. Срећна околност је била што је председник општине био мој сестрић Миле Ристић, па је мој захтев прихваћен, иако је било и оних који су се противили мојој намери. Архитекта Часлав Виденовић је направио скицу, а договорили смо се да остану стари натписи, иако се стравични догађај није десио 23. већ 26. маја 1944 – каже за „Политику” Божа Радојловић.

 Поред чесме направљена су два мермерна стола, клупе, паркинг и тоалет. У све ово Божа је уложио више од милион динара, па је чесма прозвана – Божина чесма.

Осамдесетшестогодишњи Божа сваког 26. маја долази овде са супругом Маријом да обиђе чесму и положи цвеће. Тако је било и ове године, а пред двадесетак окупљених евоцирао је успомене на трагичан догађај и срећне околности које су му спасле живот.

Прво, међу рањенике у засеоку Ливађе донет је један Рус, који је претходно, као заробљеник са источног фронта, интерниран на принудни рад у борске руднике. Отуда је побегао и придружио се партизанима, а након што је у једној борби рањен, донет је овде на лечење. Сместили су га на Божино место, а Божу су пренели у једну увалу, крај потока. Божидаров зет, који је дошао да га обиђе, то место је маскирао каменим плочама и маховином, управо у страху да ће бугарске потере открити партизанску болницу. Испоставило се да му је описани сплет околности спасао живот, јер га бугарски војници, тако камуфлираног, нису опазили. Сви остали рањени партизани су поклани на лицу места, а оног Руса, за кога су проценили да је важан заробљеник, Бугари су повели са собом.

Божа је у том скровишту провео осам дана, без хране, пијући капи воде које су се кондензовале на каменој плочи. Када се одважио да изађе, будући да је био рањен у леву потколеницу, буквално је пузио низ падину, спустивши се некако до воденице на Власини. Воденичар му је дао печени кромпир, али чим је прогутао прве залогаје, позлило му је, будући да данима ништа није окусио.

После неколико дана опоравка, на коњу позајмљеном од сељака у Горњем Гару, пребацили су га у његово родно село Златанце.

Епилог ове приче одиграо се четири месеца касније, само неколико дана након што је Бугарска капитулирала 9. септембра 1944. У болници у бугарском месту Перник Божа се срео са оним Русом из партизанске болнице у засеоку Ливађе и потанко му испричао како је избегао смрт, на известан начин и захваљујући чињеници да су га, када је Рус стигао на лечење, пренели на место на коме га бугарски војници нису открили.