Перформанс уместо гулаша

Панчево – Омладинци панчевачког огранка једне наше странке приредили су првог априла оригинални перформанс – ругалицу. Неколико десетина њих уприличило је „свечано отварање“ хале „Багремар“, која је почела да се гради пре четири године, а отприлике никада неће бити завршена јер су градске власти одлучиле да је, ако буде могуће, продају. У халу, која је, испоставиће се, буре без дна, уложено је 1,4 милиона евра, а вештаци процењују да је потребно бар још четири пута толико да би њених 6.600 метара квадратних било приведено сврси. Огранак једне друге странке у Панчеву озбиљно је заратио са локалним „Панчевцем“, покушавши да саопштењем дисквалификује новинаре, јер наводно нису како треба известили о разлозима распуштања градског одбора, баш сад, пред изборе. Чак и два озбиљна кандидата за градоначелничку функцију бацила су рукавице и кренула у „шамарање“ противника.

Променила су се времена, па и обичаји. Некада су се на овим просторима странке на другачији начин бориле за гласаче. И ма како то данас смешно било, прецима се мора признати да су знали бар једну ружну страну ововремених изборних утакмица да избегну – грубости и увреде.

Панчевачки хроничар Гига Стојнов оставио је подробни запис о томе како се у Панчеву гласало године 1904. препричавши искуство једног панчевачког весељака, млађаног адвокатског писара. Каже Стојнов, обичај је био да пред изборе свака странка која улази у изборну трку закупи једну овдашњу кафану, па у њој на дан гласања, а понекад и који дан раније, чашћава своје присталице које делом и речима покажу да ће за њу гласати. Савременим језиком би се рекло да је тада оно што је сада фонд за маркетинг на телевизији, у новинама и рат билбордима било намењено искључиво чашћавању гласача. Те 1904, вели наш хроничар, за гласове Панчеваца такмичиле су се три „мађарске странке“ и једна српска – Милетићева. Једино ова последња није чашћавала, а није имала ни разлога, јер се претпостављало да ће за њу сви Срби из Панчева гласати. Ваља подсетити да је у то време Панчево било у Угарској.

Адвокатски писар, угурсуз, којег смо поменули, прво је стао испред кафане „Звезда“, седишта прве „мађарске странке“, где се служио одличан гулаш. Викне из све снаге „да живи“, па име њиховог кандидата, а дежурни га одмах уведу у кафану и почну частити. У неко време он се отуд непримећен извуче, па исто повика, али са именом њиховог кандидата, пред кафаном „Ајнхорн“ – седиштем друге странке. Тамо је, каже, било најбоље печење, те на крају оде и до „Фортуне“, све користећи исти метод. Када се тамо напио шприцера, а било је већ пет по подне, ставе га, они који су се на њему истрошили, на фијакер и одведу на гласачко место. Кад тамо, председник изборне комисије каже: „Али, господине, ви немате право гласа, нисте у бирачком списку“. Наиме, у то време, пише Стојнов, у Угарској су право гласа имали само порески обвезници. Јунак наше приче тврди да се поклонио и рекао: „Хвала, ја сам то знао, али нису они који су ме чашћавали“.

Времена и обичаји су се променили, али прича, у преносном смислу бар, делује познато, зар не?

Миодраг Шашић