Победнице без навијача

Суботица – Када спреме породици ручак, спортску торбу ставе на раме и журе у „Парк спортова“, приватни спортски центар где не губе ни минут. Стаза и кегле су „њихове“ од три до четири часа уторком и четвртком и оне дисциплиновано избацују кугле, јер знају да сви они клубови и у Србији али и широм света који им на такмичењу гледају у леђа чекају тренутак њихове слабости.

Чланице Женског куглашког клуба „Пионир“ најбоље су у држави и носиоци су „дупле круне“. Председница клуба Ержебет Молнар Габрић објашњава нам да су и ове године победиле на државном првенству, али и на државном купу.

Тренер Стеван Секереш с поносом додаје да су ове младе жене десети пут победиле на државном првенству, а пети пут заредом. Ове победе „послале“ су их у октобру на Светски куп у Аугзбургу у Немачкој и ту су освојиле друго место. – Ето, сваке године смо све бољи, прошле године смо били трећи на светском купу у Македонији – каже тренер.

И у индивидуалним наступима су се овенчале победама, на појединачном државном првенству Естела Гере и Ливија Санто су у паровима освојиле друго место, Невенка Јоковић била је прва у комбинацијама, односно збиру резултата два наступа.

Након светског купа, на појединачном светском првенству, Ливија Санто је заузела друго место. Када се Естери, Ливији и Невенки придруже Ибоља Молнар, Ибоља Тот, Тунде Радојевић, Зорица Бараћ, Рената Вилов и Сабрина Шокац, онда је то пун састав куглашица „Пионира“.

Иако се боре и побеђују под фабричком заставом, само је Ержебет Молнар Габор цео свој радни век провела у погону великог суботичког кондитора. Ове жене, како причају, куглање су заволеле још као младе, уз очеве и момке.

Уосталом, у местима у околини Суботице у локалним кафанама увек је постојала стаза за куглање. Стеван Секереш, који је куглашице „Пионира“ почео да тренира још 1998. године, каже да је некада у Суботици било 18 фабричких тимова куглаша. Данас постоји само „Пионир“.

– Нажалост, куглање није „прерасло“ те мале кафанице, већ је и тамо нестало. А у иностранству није тако. Када се такмичимо у Немачкој, Словенији, Мађарској, публика масовно долази на ова такмичења уз бурно бодрење. Нас готово нико не гледа на такмичењима у земљи, а када смо се надметале у Аугзбургу било је пријатно чути како за нас навијају колеге из мушке екипе Србије. Пратили су нас до полуфинала, и штета што су испали из даљег такмичења. Када се чује како и нас бодре, она друга екипа не добије баш сав адреналин из публике – прича нам Ержебет Габрић Молнар.

Уосталом, када би вицешампионке света и победнице свих државних такмичења пожелеле да буду домаћини неког такмичења, не би ни имале где то да остваре. Овај простор у „Парку спортова“ на рубу града је једино место где могу да вежбају.

Отежавајућа околност је што нису све из Суботице, па тако Сабина тренира у Београду, Невенка у Кули, Рената, Тунде и Ибоља Тот у Суботици, Ибоља Молнар у Бечеју, Ливија у Новом Саду. Ипак, Стеван Секереш каже да иако им недостају заједнички тренинзи имају стабилну и чврсту екипу која добро функционише.

– Када сте у овако малом спорту који готово нико не примећује, новац и слава не могу бити мотив, већ управо сам спорт, дружење и жеља за победом – објашњава Ержебет.
Иако су убедљиво најбољи тим у Суботици, на крају године на проглашењу најбољих спортиста нико их и не помене. За разлику од њих, професионалне куглашице Цеља имају пуну подршку града, као и овогодишње победнице светског првенства, екипа „Викторије“ из немачког града Бамберга.

– За разлику од њих наше куглашице добијају тек скромни хонорар од спонзора клуба и многе немају посао – каже тренер Секереш. Упркос томе, своје породице већ су навикле да су готово читаве године суботом на неком такмичењу где бране титулу најбољих.