Пирот – Музеј Понишавља у Пироту добио је на поклон стогодишњи ћилим од породице Ранчић који је уручила Мирјана Простран из Оквила у Канади. Мирјана је ћилим својевремено добила од сестара Јелке и Бранке Ранчић, Пироћанки које су живеле у Канади, а који је ткала њихова мајка, пиротска ћилимарка Вера Петровић-Ранчић. У музеју кажу да овакав ћилим немају у колекцији.

Ћилим је пропутовао „пола света“ да би поново доспео у Пирот. Наиме, Вера Ранчић је као девојка изаткала овај необични ћилим и однела га у Београд. Тамо је упознала грнчара Јована Ранчића, родом из села Росомач код Пирота. Он је већ неколико година живео на Новом Зеланду. После удаје за њега ћилим је понела са собом, али је запоставила ћилимарство и посветила се грнчарству.

Мирјана Простран каже да је са задовољством донела ћилим.

– Од Јелке сам добила велики ћилим, а од Бранке овај мали који поклањам музеју. Tкаља овог ћилима својевремено je по наруџбини краља Александра ткала са осталим ћилимаркама и ћилимове за енглеског краља Џорџа, оца садашње британске краљице – каже Мирјана, која је музеју поклонила и албум са фотографијама ове породице, а поседује и део њиховог породичног накита.

Музејски саветник Радмила Влатковић каже да је велика уметничка и естетска вредност ћилима и да овакав примерак немају у музејској збирци.

– Добили смо драгоцен примерак. У нашој збирци имамо око 260 ћилимова, али овакву шару немамо. Реч је о шари „дуборез” која је веома ретка, али је ткаља додавала „чешљеве“ на бордури и „чуриљњак“ као детаљ, што га чини још занимљивијим. Ћилим је ткан од чисте рунске вуне и од природних боја и израђен је пре скоро једног века – каже Влатковићева и додаје да су овакви поклони музеју веома ретки. Она је указала и на значај породице Ранчић у грнчарству и керамици Новог Зеланда. Јован Ранчић је, према речима Влатковићеве, тридесетих година 20. века био један од зачетника грнчарства на овом далеком острву.

– Занат је изучио у Крупцу, и већ 1908. године отишао за Америку. Шест година касније, после Аустралије, обрео се на Новом Зеланду. Опет се вратио у Београд и упознао Веру. Десетак година су радили на каучуковим пољима на острву, после чега су отворили грнчарску радионицу и изродили троје деце – каже за „Политику“ Влатковићева и додаје да Ранчићи немају потомке на острву, јер је Вера после Јованове смрти затворила грнчарски студио и са ћеркама се преселила у Канаду.

– Јован је радио у керамици вазе, флаше, чаше, дубоке цилиндричне бокале и данас га сврставају у најзаслужније керамичаре Новог Зеланда у уметности 20. века. Његова специфичност у раду огледа се у глазури на предметима са јарким бојама. Радио је уникатну украсну керамику, имао је запажене изложбе, а његови радови налазе се у музеју у Оклахоми у САД – рекла је Влатковићева.