Краљево – Када би у краљевачкој фабрици гибњева и опруга, познатој под називом „Гибњара”, зауставили машине и, рецимо, прогласили стечај остало би пара за измирење дугова радницима за пет заосталих плата. Међутим, шта даље? За нову производњу не би било репроматеријала, односно челика и ту би био крај пословања. То очигледно није решење, али ни овако не иде, тврде радници, јер без плата не могу да издрже. Не може се, тврде, унедоглед на терет наших, радничких „плећа” одржавати рад погона.

Ипак, за још стрпљења залаже се руководство на челу са директором Мирославом Веселиновићем, надајући се да ће најпре држава прискочити у помоћ. Наиме, „Гибњара” има посла, има шанси да после свих посрнућа крене у рентабилну производњу, у профитабилно пословање. Ту се већ за познатог купца у Немачкој производе гибњеви, а на помолу је и нови уговор, нови извозни посао којим би са садашњих 600 тона годишње удвостручили производњу.

– Надамо се да ће држава прискочити у помоћ, а друго решење је само нека врста партнерства са купцима. Све остало, попут неких предлога за стечај, било би погрешно. Овај погон, после неуспешне приватизације, није у реструктурирању, дакле плаћамо све дугове, све трошкове, све обавезе... Али, највећа је ставка набавка репроматеријала за који немамо готовог новца, такозваних обртних средстава и то је највећа невоља и кочница за фабрику – истиче директор Мирослав Веселиновић.

Нека врста затвореног круга је и то што „Гибњара”, где се некада производило око 17 тона опруга и гибњева, тешко може у нову приватизацију. На смањено интересовање потенцијалних купаца утиче дуг од око четири милиона евра који је током 2008. године створио и оставио бивши власник, немачка фирма „Стирија федерн”. Највећи део, око 3,5 милиона, на наплату стиже за две године, а део дуга, од око петсто хиљада евра, како нам Веселиновић објашњава, потрошен у време газдовања „Стирије”, углавном за плате са бонусима које су достизале и износе од око 11.000 евра месечно, сада се враћа.

Није решење ни да се, чак и када би могло, акције поделе радницима, јер опет не би било новца за репроматеријал и инвестиције. А не може даље ни овако: да већи део имовине буде под контролом државе а да држава буде незаинтересован „менаџер”.

– Опет је то, та нада у помоћ државе најбоље и само је то излаз из овог зачараног круга. Зато смо ишли и тражили од Агенције и Министарства за економију и регионални развој неку помоћ, неки кредит. Обећали су, али још ништа, а ми не можемо да подносимо даље терет консолидације погона иако имамо и квалитетан производ и квалитетне купце. Верујте, стрпљење и разумевање је при крају пошто људи немају за хлеб, немају за превоз да би дошли на посао – тврди Миленко Ђорђевић, председник самосталног синдиката у „Гибњари”.

М. Дугалић