Горњи Милановац – Последњи метак, на крају једанаестодневног априлског рата 1941, испаљен је из пиштоља резервног поручника војске Краљевине Југославије Велибора Бранковића. Тог 17. априла, на данашњем Брду мира изнад града, у присуству Немаца који су дошли да разоружају његову јединицу и возом је отпреме у заробљеништво, поручник је одржао говор својим борцима. Завршио га је речима: „Човек може све да изгуби, осим части“. А онда је себи испалио хитац у слепоочницу.

Поручника су, уз помоћ милановачких жена, сахраниле супруга Маргарита, кћерка избеглог белогардејца, и поћерка Ката. Иако је починио самоубиство, тадашњи свештеник Добривоје Страњаковић му је одржао опело и одобрио сахрану у гробљу. Крај гроба су му, после рата, засадили четири бора, од којих је до данас остао само један, и поставили омален надгробни белег са натписом: „Велибор Д. Бранковић, 1901–1941“.

– Велибор је био рођени Београђанин, дипломирани агроном, био је асистент на Пољопривредном факултету у Земуну, а мобилизација га је затекла у Барањи, на пољопривредном добру. Дуго ме је прогањала помисао да ће белег таквом јунаку прогутати гробљанска земља, па сам пре две године почео да сакупљам прилоге за пристојан споменик. Одвојио сам од своје плате ноћног чувара 6.800 динара, фирма „Металац“ је дала 16.000, помогли су ми комунално предузеће и запослени у гарнизону ВС, а још шездесетак грађана је уплатило од 50 до 500 динара. Што у новцу, што у материјалу, прикупљено је 90.000 динара. Недавно смо бетоном уоквирили његову вечну кућу и усправили мермерни споменик. Пренели смо плочицу са именом, годином рођења и смрти, са руинираног споменика и урезали великим словима реч ЧАСТ – каже за „Политику“ Живомир Радосављевић, наставник историје, који је, пре 30 година, оставио дневник јер, како каже, „није хтео да предаје историју коју су писали победници“. Од тада је страствен истраживач: уз помоћ архива и прикупљених сведочења, чува сећање на људе који су неправедно препуштени забораву.

О поручнику Бранковићу Радосављевић има много докумената, између осталог и копију извода из црквене књиге умрлих у којој је, као узрок смрти, поменути свештеник уписао: „Није хтео преживети капитулацију и предају оружја српске војске Немцима и – убио се“.

– Током априлског рата је пало много патриота, многима од њих се не зна место вечне куће нити им је подигнут споменик. Овај је један од ретких и може да буде ходочашће потомцима који би, сваког 17. априла, крај Бранковићеве вечне куће палили свеће својим очевима и дедовима који су нестали у рату, а остали без споменика – истиче Радосављевић.

Инспирисана његовим чином, поручнику Велибору је стихове посветила милановачка песникиња Милена Проковић. У песми „Време срама“ један дистих гласи: „Звезде се гасе над истином/ још једно сунце у гробу труне“.