Неготин – Сваки четврти становник општинеНеготин, која броји нешто мање од 60.000 житеља, ради у печалби, а преостали радно способни гледају куд ће и шта ће, јер је ту све мање могућности за запослење.Пољопривредни комбинат „Крајина“ је у расулу, ништа није остало ни од „Крајинавина“, а обнова Индустрије хемијских производа у Прахову, која је запошљавала 3500 радника (шест пута више него сада), не иде очекиваним темпом. Нико више не може да са сигурношћу тврди ни да ће икада бити завршен систем за наводњавање 12.000 хектара у Неготинској низији. Замрла су сва градилишта, Неготин ничим не привлачи ни инвеститоре са стране, нити одсељене да улажу уштеђевину у завичај.

Одлазе и најмлађи Неготинци. Управо је 200 свршених основаца, од укупно 800, кренуло у средње школе у другим градовима у Србији. Нико им у родном граду није обезбедио школовање за занимања која желе.

Стање у привреди одсликава се и на „излог“ Неготина, његову централну зону. Темељна реконструкција требало је да буде завршена још крајем марта, па је то пролонгирано до маја, затим је дат и трећи рок, до почетка „Мокрањчевих дана“, средином септембра... Али, послови иду траљаво, јер касне исплате градитељима. И док бетон осваја центар потискујући традиционално зеленило које је чинило препознатљиву оазу у градском језгру, не престају негодовања чланова Одбора за заштиту традиције Неготина, зато што је још у фебруару са главног трга измештен споменик Хајдук Вељку и постављен на много скрајнутије место. Многи овде сумњају да ће централна градска зона (од фебруара 1980. проглашена културним добром под заштитом државе), и када буду завршени сви предвиђени радови, испунити задовољством срца Неготинаца.

Све пустије су и луксузне куће у граду и околини, са много соба и скупоцене опреме из увоза, које су саграђене девизним зарадама неготинских гастарбајтера. Нуде их на продају али купаца нема. Нема више међу живима ни многих очева и мајки који су бринули о грађевинама своје деце. А синови и њихови потомци одлучили су да се више не враћају.