Редов је наредио ђенералу

Породица Јуришић у Црној Бари је најбројнија у овом великом мачванском селу. У свим ратовима које је Србија водила у 19. и 20. веку било их је на бранику отаџбине на десетине. Већина је оставила кости диљем бојишта куда је Србин бранио кућни праг. Нарочито се то догодило у време Великог рата. У српској војсци их је било од редова до ђенерала. Само од Живка и Маре Јуришића било је њих пет међу којима је било сељака, лекара, официра и генерала. Најпознатији из фамилије Јуришића у Црној Бари је свакако армијски ђенерал Пантелија Јуришић, кога Мачвани често замењују са Павлом Јуришићем Штурмом, јер мисле да је то један те исти човек. Павле или Павел Штурм, касније Јуришић је Лужички Србин и од Пантелије Јуришића из Црне Баре, у Мачви био је старији 33 године. Павле Јуришић Штурм био је командант Треће српске армије у балканским и Првом светском рату, а Пантелија Јуришић је био у време пробоја Солунског фронта командант српске коњице у Првој српској армији.

Пантелија Јуришић је по писању дивизијског ђенерала Теодосија Луковића једини виши ђенералштабни официр Српске војске који је одликован са пет ратних одликовања са мачевима. За испољену храброст у командовању два пута је одликован Карађорђевом звездом са мачевима четвртог степена. Ђенерала Пантелију је одликовала француска врховна команда са највишим орденом Легијом части, а енглеска са орденом Светих Михаила и Ђорђа, као витезу трећег степена, док му је италијанска војска доделила орден Савоја четвртог степена. У балканским ратовима Пантелија Јуришић је као ђенералштабни мајор одликован орденима Белог орла са мачевима трећег и четвртог степена и Златном медаљом Милоша Обилића. Остало је забележено да је ђенералштабни мајор Пантелија на челу српске војне делегације успешно завршио преговоре са Есад-пашом око опсаде Скадра. Пантелија је говорио неколико светских језика и био веома вешт преговарач.

Пантелија Јуришић је војну академију у Београду завршио као први у рангу и на свечаности произвођења у чин потпоручника 1899. године присуствовао је и његов стриц славни ботаничар Живојин Јуришић, који је крајем 19. века предавао ботанику на Оксфорду и Кембриџу. За ту прилику професор Живојин Јуришић је синовцу на поклон уручио сабљу рекавши:

– Ову малену сабљу поклањам мом синовцу будућем српском ђенералу!

Вештина командовања српском коњицом ђенерала Пантелије се нарочито испољила у пробоју Солунског фронта. У тим редовима српске војске био је велики број његових Мачвана, који су и данас поносни на њега.

Из тих времена остала је прича како је једном приликом на солунском фронту српска војска пребацивала железницом коњицу на друге војне положаје. Киша је лила као из кабла. Војници су утоварили све коње, али један никако да се угура у вагон. Испод једног дрвета стајао је Пантелија и по један официр Француз и Енглез, посматрајући шта војска ради. Наједном из групе војника која није могла да угура коња прочу се оштар глас:

– Пантелија, долаз вамо да угурамо овог коња!

Ђенерал Пантелија мирно је пришао и помогао да војници угурају последњег коња у вагон. Настао је тајац и запрепашћење. Поручник који је надзирао утовар сав бесан је наредио да војник пође на рапорт под шатор ђенерала Милоша Васића и буде представљен као Милић Јуришић, редов коњице у Дринској дивизији.

– Милиће, шта је теби ђенерал Пантелија? – упита ђенерал Васић.

– Рођени брат, господине Ђенерале! – одговори Милић.

– Ко је старешина имања у Црној Бари? – поново ће ђенерал Васић.

– Ја, господине ђенерала, имам 20 ’ектара – рече Милић.

– Вољно си Милиће! У Србији се слуша старији брат и старешина куће без обзира на чин и положај.

Мачвани и данас диване на шору да су то кад су чули француски и енглески официри исто одобрили као и ђенерал Васић. Некад се у породици знао ред. Да ли је то и данас тако!?