Параћин – Од 30 фризерских салона, колико их има у граду на Црници, „Најфриз“ је најстарији. Тачно пре 45 година Предраг Смиљанић (66) отворио је берберницу „Украс“, која је пре 25 година постала фризерски салон за даме и мушкарце, а Предрагов син јединац Зоран дао му је садашње име. Предраг је до сада услужио више од 800.000 муштерија и обучио 86 ученика, од којих 15 сада има властите фризерске салоне.

– Чим сам завршио основну школу почео сам да учим овај занат код мајстора Ивана Николића званог Пура. После две године постао сам шегрт, па ми је, као и свим шегртима у то време, прва љубав била метла. Пошто су, поред газде, у тој берберници радила и два мајстора, најпре сам морао да очистим њихова радна места, донесем им пешкире и остали прибор, па тек онда да услужим своју муштерију – присећа се Предраг.

Велики заљубљеник у свој занат с тугом у очима прича о временима када је бријање било готово ритуал, а берберница место за размењивање новости у граду.

– Берберница је била као радио-станица. Онај ко не би свратио остао би ускраћен за најновија дешавања у граду. Кроз моју берберницу дневно би прошло и по 70 муштерија, јер смо радили од шест изјутра до 22 сата сваког дана. Гледам како је данас младима потребно по 20 минута да обрију неког, а ми смо то чинили за два до три минута. Једино су сталне муштерије имале посебан третман од пола сата – наводи наш саговорник и додаје да муштерије које долазе већ три деценије имају свој пешкир и парфем.

Иако је завршио школу за фризере, Зоран каже да је највише научио од оца.

– Посебно је важно да негујем тај пријатељски однос према муштеријама, јер наша услужна делатност треба да учини да се оне осећају пријатно. Томе учим и своја четири радника. Није ми тешко да радим и по 12 сати дневно да бих задржао репутацију коју је стекао мој отац – каже Зоран са жаљењем што више не постоји фризерски клуб „Петрус“, који је параћинске фризере прославио широм старе Југославије, јер су његови чланови овенчани бројним пехарима.

З. Глигоријевић

-------------------------------------------------

Заборављени ритуал

– Када смо услуживали сталне муштерије, најпре смо оштрили бријаче, навлачили каиш на гуртне, а потом смо грејали пешкир изнад чајника на шпорету, којим смо им прали лице да би им брада била што мекша. По завршетку бријања поново смо им прали лице, премазивали га разним кремама, а онда смо их масирали. Неки бербери, попут мајстора Беренђије, чак су по потреби вадили зубе и пијавицама помагали болеснима – каже Предраг Смиљанић.