Село негде мора да опстане

Краљево – „Никада вас нећу заборавити“, поручује са једне камене плоче покрај чесма свете воде у селу Жерађу, под Жељином и Копаоником, коју је о свом трошку обновио и уредио Миломир Главчић из далеке Канаде, из градића Нијагара Фалс. „Ти си нам живот учинио лепшим, срећнијим и безбрижнијим, зато ти захваљујемо”, „одговарају“ Миломиру мештани са друге плоче покрај цркве у суседном селу Ковачи. И, ту је још списак од 63 становника, његових рођака које, како смо већ писали, по неколико пута годишње свотама од по две до пет хиљада евра здушно помаже.

Није, међутим, то једина помоћ овог богатог Канађанина, некадашњег сиромаха из села Попе који се, како се то каже, у кратким панталонама отиснуо у свет. Протекло је од тада више од пола века, никада се у село није вратио, али Попе, Коваче, Жерађе... није заборавио.

– Не рачунајући ту помоћ својим бројним рођацима, уложио је он овде до сада више од милион евра. Слао је новац за разне акције које воде појединци и установе, чини то непрестано, уделио је тако последњих година око сто хиљада евра. Ето, баш сам недавно уручио велики комплет народних ношњи за КУД „Јошаничка Бања” који је он платио у износу око пет хиљада евра – каже Радоје Главчић, његов рођак и, на неки начин, његов „амбасадор“ у овом крају.

Да се уверимо на само неким примерима, води нас Радоје најпре у село Жерађе. Тамо на уређеном „платоу“, на једном сеоском узвишењу, одакле пуца поглед на суседна села и куће „окачене“ на планинским падинама, налази се лепа, нова црква посвећена Светој Петки.

– Били су ту само темељи – објашњава нам Радојица Радосављевић, одборник у општинској скупштини у Рашки из овог села, али уз помоћ „комшије“ Миломира из Попа успели смо да саградимо нову. Жарка нам је жеља да дође, да тог човека видимо. Ето, скупи се сада овде, око цркве, о сеоској слави и хиљаду људи, понајвише оних који су отишли.

Ускоро треба и пут да поправљамо, помоћи ће он да га асфалтирамо и спречимо одлазак људи како не бисмо доживели судбину суседног села Покрвеник где су биле 52 куће, а прошле зиме се испразнила и последња, у том селу више нема никога – каже Радосављевић.

Није много боља ситуација ни у Попама. Без обзира на то што је реч о родној земљи где, како кажу, успева воће, поврће, житарице..., много је парцела у парлогу, а само се из десетак кућа вије дим. Одселили су се људи у оближње градове, а и доле у село Коваче, ближе асфалту и другим комуникацијама.

Но, и одатле су се људи годинама селили... И, то је тема приче у порти нове цркве посвећене Светом Илији у Ковачима, чију је градњу и овде, такође, финансирао њихов земљак и рођак Миломир Главчић.

– Не, не можемо се том човеку никада одужити, људи у овој кризи, такорећи, живе од пензија и његове помоћи. Мало нас је у Ковачима и остало, била су ту 1984. године у 240 кућа 2.842 мештанина са правом гласа, а сада је у 55 кућа 390 пунолетних становника. А, читав крај је одвајкада био рударски и сада је у селу чак 85 рудара пензионера, а само њих тридесетак још ради у Ибарским рудницима – прича нам мештанин Ковача, активни рудар Љубинко Јаснић.

Нажалост, како су нам још објаснили, Ибарски рудници одавно не примају нове раднике, па је за поједине и пољопривреда „занимљива“.

– Сви смо се обрадовали што се у село недавно вратила Бојана Милић са супругом и троје деце. Она је из овог села а њен супруг није – објашњава Горан Јанковић, шеф месне канцеларије у Ковачима.

Тако дознајемо и шаљиву причу да Главчићима, који су у овом крају староседеоци, у помоћ прискачу и зетови „мираџије“, јер овдашњи „оџаковићи“ углавном имају женску децу... Говори то и пример наших саговорника, Радоје има две, а Љубинко три ћерке. И, отуда су, кажу помало у шали, Ковачи и село са бројним презименима. Поред Главчића ту су Кнежевићи, Пековићи, Костовићи, Чингелићи, Трифуновићи, Вукмировићи, Миловановићи, Бојанићи, Новаковићи, Прибаковићи, Медаревићи....

Нису, наравно, овде људи најсрећнији што се за разне акције, као што су већ сада планиране поправке пута, морају обраћати за помоћ, често већу, свом земљаку Миломиру а не држави. Волели би да могу све сами да се крај брзо опорави а домаћинства заимају. И, има наде, тврде, баш недавно је завршено истраживање које су обавили стручњаци из Бугарске за неку европску компанију. Тражили су, горе изнад села Попе, где су Саси још у средњем веку рударили, рудно богатство па се после кроз села пронела и вест да су пронашли огромне резерве руде богате сребром, а посебно златом и платином... То би, тврде, била полуга за процват читавог краја и опстанак села.

Међутим, ако тога и не буде, објашњавају у шали, остаће за историју бар оно што је њихов добротвор створио у Канади, Наиме, тамо покрај Нијагаре на Миломировом имању од 80 хектара сада ниче нови градски кварт, а приликом продаје ове земље он је градске оце условио да улице буду назване по именима познатих Срба, попут Николе Тесле. Међутим, један велики булевар се зове Улица Главчића, суседни именом његове почивше сестре Десанке Главчић и тако редом, живе, ипак, Попе и преко океана...

Мирољуб Дугалић