Славујево доба и Ита Рина у Лесковцу

Лесковац – У Лесковцу је прошлог викенда премијерно приказан документарни филм „Славујево доба” који слика Српски Манчестер између два светска рата када је овај град доживео културни и привредни процват. Филм траје седамдесет минута, редитељ је Бојан Вулетић, сценарио су написали Селена Станковић и Звонимир Шимунец, познати новинар и продуцент, који је прошле године иницирао мултимедијални пројекат посвећен Лесковцу који обухвата изложбе, монографију, документарни и играни филм. Остало је још снимање играног филма чији је почетак планиран за крај идућег лета. Снимање ће трајати осам недеља, на локацијама у Лесковцу и Београду. Сценариста је Кокан Младеновић, продуцент је „Интермедија нетворк”.

Ко је био предузимљиви човек са надимком Славуј који је први у Лесковац донео филм и отворио ново поглавље у културном и друштвеном животу града? У мају 1938. године „Политика” је питала – да ли ће Лесковчани гледати себе на филму захваљујући свом предузимљивом земљаку Славују. Новинар и хроничар Лесковца Сава Димитријевић написао је књигу „Бубњара из Славујев биоскоп” у којој преноси сведочења Лесковчана о чувеном биоскопу „Славуј” и његовом оснивачу и власнику Душану Станковићу Славују. Након путовања по Француској где је гледао филмове, Станковић је у Лесковцу набавио апаратуру и почео да приказује филмове у својој кафани. Надимак, који је постао породични, добио је по томе што је у кафани чувао славује који су слободно летели.

Душан је био један од најбогатијих Лесковчана који је познат и по томе што је 1933. године у Лесковац довео тада анонимну младу глумицу коју је потом одвео у Париз на школовање. Била је то касније чувена Ита Рина. Душан је држао кафану која је увече претварана у биоскоп. Имала је билијар, а касније и шаховски сто. Најпре је приказивао неме филмове, а у кафани је био и клавир на ком је пијаниста пратио неме филмове. Изнад је стајао напис „Пивница и тон кино Славуј”.

Кафану и биоскоп наследио је Душанов син Драгутин Станковић звани Драги Славуј, који је унапредио биоскоп. Он је лично ишао у Београд и доносио филмове. Сала је увек била крцата. Према писању Саве Димитријевића, испод биоскопског платна био је билијарски сто. Преко дана се игра билијар, а увече, када ради биоскоп, Драги окрене билијар и на њему седи публика и гледа филм. Дању је то била кафана са великом баштом, са пуно столова, столица и цвећа, а увече биоскоп у ком су приказивана најзначајнија европска остварења тог периода.

Драги је био шерет који је смишљао духовите рекламе за сваки филм, а у Лесковцу се посебно препричава згода са магаретом. Елем, једино банкар Граочанкић није ишао у биоскоп „Славуј” и причао је по чаршији – „Само ја не идем у биоскоп Славуј”. Драги Славуј узме магаре, на њега стави таблу са написом – „Само ја не идем у биоскоп Славуј” и плати Циганче да по цео дан шета магаре испред Граочанкићеве банке.

Позната је и његова смицалица са бубњаром која се нашла и у називу поменуте књиге. Ево како Димитријевић то описује на лесковачком дијалекту: „Кд уђеш у биоскоп „Славуј” – с леве стране у ћошку је кубе – направено од железно буре за живу соду, казујев Миле Мерза и Гаца Манић, адвокат. На тој железно буре направена вратанца, а у буре запалена свећа од лицидерски колачи, купени куде Драги воскара. На прозорче на фуруну Драги Славуј залепија црвену ртију (хартију, прим. М. М.) и ти кад гледаш у фуруну видиш пламен, мислиш – гори ватра, приђеш да огрејеш руке, а оно – ладнооо! А тој и не важно, важно је да онај свећа што гори у кубе делује на гледаоци психолошки. Ладно гим, ал кад погледав у кубе и видив унутра црвено, викав – бубњи, бубњи, ће се згреје.

Култни биоскоп „Славуј” је радио од 1920. до 1948. године. Драги Славуј је у неколико наврата хапшен, био је у нацистичком логору у Маутхаузену, после рата робијао је у Нишу, а 1948. године му је национализована кафана, инвентар, биоскоп и сав намештај у кући. Умро је 1956. године. Последњи филм у биоскопу „Славуј” приказан је 25. априла 1948. године, а већ 2. маја отворен је нови државни биоскоп у ком су одржане само четири пројекције.