Српска гробља на три континента

Ваљево – Поред историјских читанки, сећања на учеснике Великог рата чувају спомен-гробља и костурнице, капеле, крајпуташи и друга обележја. Тачан број им се не зна, нити постоји прецизнија евиденција, иако су у питању подаци од изузетног значаја за идентитет и озбиљност једног народа и државе, које поједини историчари стављају у исту раван са језиком. Какав однос према тим подсетницима на епопеју Великог рата имају наша држава и грађани, разговарали смо са магистром историје Милојем Николићем из Завода за заштиту споменика културе из Ваљева.

Као врстан познавалац и истраживач ове области, наш саговорник је обишао скоро сва спомен-обележја и гробља како на подручју Србије, тако и већег дела Европе, северне Африке и Мале Азије.– Одмах по окончању Великог рата кренуло се са уређењем војничких гробаља и градњом спомен-костурница и других обележја. Тим пословима најпре се бавило Министарство војно, а касније Министарство правде преко својих секретаријата. За помрле у иностранству се старало Министарство иностраних послова. Радило се уз свесрдну помоћ војске, добровољног рада и прилога, али и поред свег залагања посао није могао да буде окончан за време постојања Краљевине Југославије. У доба СФРЈ служба за заштиту споменика културе одржавала је обележја из Првог светског рата, али само она која су била проглашена за непокретна културна добра, тј. споменике културе.

На питање каква је ситуација данас, Николић каже да држава Србија брине о меморијалним обележјима сходно својим могућностима. Највећи број је проглашен за културна добра и на тај начин се додатно обезбеђује.– Штета је што у ову причу активније нису укључени САНУ, поједини факултети и институти за друштвена истраживања – истиче Николић, подсећајући да наши грађани нису довољно информисани о обележјима која се налазе ван Србије. Он наводи да су српски војници ратовали, лечили се или били заробљавани на три континента – у Европи, Азији и Африци.

Ратовали су у Србији, данашњој Македонији, Албанији и Грчкој. Као заробљеници били су у Турској, Бугарској, Словачкој, Чешкој, Мађарској, Аустрији, Немачкој, Белгији и Холандији. Лечени су у Грчкој, Италији, Француској, Шпанији, Енглеској, Мароку, Алжиру и Тунису. Много српских војника успело је да се врати у домовину, али је и велики број оставио кости по другим земљама. Много је оних о којима се мало или ништа не зна и, што је најгоре, нема воље да их се домовина сети. Чак ни за јубилеје.– Достојна спомен-обележја српским војницима су подигнута у Аустрији, Грчкој, Словачкој и Чешкој, а недавно је то учињено у Белгији и Холандији. У Албанији смо имали неколико гробаља и костурница, али после доласка комуниста на власт све је уништено. У Бугарској је почело уређивање спомен-гробља, а у овој земљи, савезнику Аустроугарске царевине, према грубим проценама, било је око 20.000 заробљених Срба. Само у околини Пловдива почива око 4.500 српских ратних заробљеника. Бугари су о њима снимали филмове, ушли су у литературу, јер су били утамничени у болници где су некада лечени болесници од куге и колере. Ми о томе појма немамо, као да се то десило негде на крај света, а не у комшилуку – објашњава Николић.

Према његовим речима, слична је ситуација и са више хиљада заробљеника који су скончали на подручју Турске, где такође нема уређених гробаља и постављених спомен-обележја. – У то време Турска је почела изградњу такозване Багдадске железнице, и према подацима до којих сам дошао, на тим пословима је ангажовала око 5.000 здравих младића из Србије, који су тамо депортовани из Бугарске. Нико од њих није се вратио кући – истиче Николић.

На подручју Србије, каже овај истраживач из Ваљева, сва меморијална обележја проглашена су за споменике културе, а знатан број међу њима има уметничке, пре свега вајарске и архитектонске вредности. Одржавају се уз максималну подршку државе и нема фаворизовања појединаца. Штавише, војници и цивили имају више обележја у односу на њихове славне команданте.

Једна од карактеристика домаћих меморијала је и та што су на знатном броју спомен-костурница и гробаља сахрањени једни поред других и српски и непријатељски војници. Та врста мешања костију, што је истовремено порука за помирење и праштање, одвајкада је својствена српском народу.