Црна Трава – Приче о закопаном благу, готово редовно прате и легенде о проклетству које је стигло оне који су га се докопали. Публициста Славољуб Ракић из Ниша управо припрема монографију о свом родном селу Вељковци, а трагање за благом једна је од окосница овог занимљивог штива.

Ракић наводи пример једног од својих предака – Симиона Ракића (1905–1926), студента технике у Београду. Симион је био веома образован, знао је језике и умео је да чита турске мапе. То га је навело да са Дејаном Димитријевићем и Проном Звездановићем из села Јовановци и Стојанчом Станојевићем из Вељковаца крену трагом једне мапе и стигну на место звано Раскрсје у подножју Чемерника где су стварно ископали ћуп. Сутрадан су се вратили на то место да виде која животиња је оставила траг преко ископане земље. Наиме, по веровању, да би се избегло проклетство закопаног блага, то место треба да се натопи крвљу те животиње. Када су дошли, угледали су људски траг, што значи да је и крв требало да буде људска. Одлучили су да крв кане Симион, па су му ножићем засекли средњи прст. Сечиво је вероватно било зарђало, па је Симион добио сепсу и након три недеље је преминуо.

И Славољубова мајка Радунка Ракић прича нам о том случају: Причала ми је баба Милана, Симионова маћеха, која га је свакодневно обилазила у стационару у Црној Трави, да јој је у бунилу од температуре говорио – мајко, рашири скуте да ти сипам злато. Остала тројица који су са њим нашли благо, доживела су дубоку старост, али су умрли у мукама. А причало се да се Стојанчи Станојевићу, кад год би дирнуо у те паре, неко у фамилији разболео или умро.

И у селу Златанци постоји легенда о уклетом злату. Према казивању старих, за време Првог светског рата неки војник је залутао у Владичин Хан и замолио Видосава Ђикића из махале Голоусци да га изведе на прави пут, а за награду му је показао место где је закопан ћуп са златом. Видосав је одатле наводно ископао ћуп са златом, па га је потом закопао на Плани. После много година, он позове своја три сина – Десимира, Симу и Божу и ископају ћуп. Према причама, Видосав је убрзо преминуо, током неколико наредних година, сва три сина су му умрла...

Слична предања постоје и у другим црнотравским селима, кроз које су пролазили турски каравани са товарима блага, што је причама давало извесну уверљиву подлогу. Чак је пре неколико година, у овдашње село Дарковце долазио један Турчин, са мапом која му је остала од предака...