Зајечар – Тимочани више нису најразвијеније подручје Србије, што су били осамдесетихи деведесетих година прошлог века, пошто су пре две деценије изгубили дуго уходавани инвестициони корак. У овдашњих осам општина у истом обиму одржана је производња струје из дунавских ђердапских електрана и делимично производња бакра. Али, запарложена су виногорја Неготина и Књажевца, опустеле фарме пољопривредних комбината у околини Зајечара, Бољевца и Неготина, а утихнула је и производња у зајечарском „Кристалу“ и металопрерађивачким гигантима какви су били борска Фабрика опреме и делова (у саставу Борског комбината бакра), књажевачка Фабрика мотокултиватора и машина (међу највећима у Европи) и производња процесне опреме у зајечарском „Арсенију Спасићу“.

Више нису оно што су били ни хемијски комбинат у Прахову, некада највећи произвођач вештачких ђубрива и сировина за детерџенте у бившој СФРЈ, ни кладовско бродоградилиште, ни велики извозници хране какви су били књажевачки „Џервин“ и Пољопривредно добро „Салаш“ код Зајечара.

Нема инвеститора, а руде бакра има још за сто и више година. Обиље и даље нуде низије поред Дунава и Тимока као и виногорја и изграђене, а потом опустеле, фарме и млекаре. Срећна је, ипак, околност што је држава препознала национални интерес у изградњи туристичког центра „Бабин зуб“ на Старој планини и у обнови Борског комбината бакра. Али то није довољно. Очигледно да у подстицајима да се привуку инвеститори недовољно чине локалне самоуправе Зајечара, Бољевца, Књажевца, Сокобање, Бора, Кладова, Неготина и Мајданпека.

Председник Регионалне привредне коморе у Зајечару Братислав Ђорђевић каже да је оскудица капитала и правих мера да се до њега дође и утицала да ово подручје стагнира у развоју. Индустријска производња је сада овде мања за 64 одсто, сточарска за 63, ратарска за 43 одсто. У укупним инвестицијама у бившој СФРЈ тимочки регион је учествовао са 9,5 а сада у Србији са само 0,7 одсто. У националном дохотку Србије пао је са 4,3 на 1,8 одсто, а у становништву са 4,9 на 3,6 одсто.

– Невоља је – вели Ђорђевић – то што се овде инвеститори тешко привлаче, највише због лошег саобраћаја, сувоземног, железничког и речног, што има више неуспешних него успешних приватизација и, посебно, то што локалне самоуправе не нуде праве подстицаје инвеститорима. Нису на прави начин искоришћене ни девизне дознаке око 25.000 Тимочана на привременом реду у иностранству. Велико је и питање колико ће се њих вратити у завичај. А и што би се враћали, поред готово 30.000 незапослених у Борском и Зајечарском округу. А пре 25 година био је запослен сваки четврти становник Тимочке крајине.

Тражи се одговор на питање шта Тимочани могу сами да учине, без већег финансијског уплитања државе. Ђорђевић каже да су тимочки привредници управо ових дана на скупштини коморе усвојили врло конкретне закључке о томе шта могу сами и, посебно, у чему мора да им помогне држава – посебно у обнови саобраћајних веза и у подстицајима пољопривреди и текстилној индустрији. Траже да те мере буду по моделу који примењује Словачка, а који је проучила и у програм преточила тимочка Регионална агенција за развој источне Србије (РАРИС). Тиче се тај модел и подстицајних мера, и пореске политике, и веће самосталности региона и бесплатних царинских зона, какве би могле да буду већ изграђене у Брзој Паланци и на Кусјаку, на Дунаву, и боље опремљене луке у Прахову. Све је то слично и ономе што нуди студија о тимочким потенцијалима, коју одавно припремају стручњаци Факултета за менаџмент у Зајечару.

Та студија биће уграђена у просторни план и стратегију регионалног развоја осам општина Зајечарског и Борског округа. Циљ је да се обнови све што је некада успешно функционисало, да се представе тимочки потенцијали. Значајну улогу у тој јединственој тимочкој географској, привредној, саобраћајној, културној, образовној и туристичкој целини имаће заједнички путеви, железница, струја и водоводи.

Тимочани ће овом студијом бити упућени и како да најкорисније користе знања стручњака са Техничког факултета у Бору, Факултета за менаџмент у Зајечару, Института за бакар у Бору и пољопривредних завода у Зајечару и Неготину, као и двадесетак средњих школа у Тимочкој крајини. Значајно је, свакако, то што на тимочком подручју живи и ради више од осам хиљада стручњака са факултетским дипломама и око сто доктора наука.

Држава ће, такође, имати интерес да улаже – и због тога што улагања у сировине и енергију, којима Тимочка крајина обилује, имају приоритет и у развоју Србије.

Стојан Тодоровић