Косјерић – Седам година је прошло од тендерске продаје Фабрике цемента у Косјерићу грчком „Титану“, а мали акционари ове косјерићке фирме, са уверењем да у тој приватизацији није урађено све како треба, и даље воде борбу да истерају своје. Тужили су државу, сматрајући да је приликом те продаје присвојила новац који њима припада (38 милиона долара), али суд годинама ћути. Писали су ових дана писма председнику државе, премијеру, Народној скупштини, Врховном и Уставном суду, а јуче су се, конференцијом за новинаре у хотелу „Скрапеж“, и јавности обратили.

Они хоће да докажу да имовина ове цементаре, продата Грцима као друштвено власништво, није била друштвена, него – приватна. Откуд приватне цементаре код нас пре 2000. године? Објашњење гласи да су случај ове косјерићке фабрике и карактер њене својине специфични, друкчији него код оних у Беочину и Новом Поповцу, јер је грађена у доба СФРЈ.

– Фабрика је подизана у периоду од 1974. до 1976. године, и то из кредита комерцијалних банака и развојних фондова, чије су рате све до 1985. године отплаћиване из профита фабрике, а радници су примали умањене плате док се градња отплаћивала. Држава је једино дала земљиште. Сматрамо да је такав начин отплате цементаре основ да се тај део капитала сматра приватним и да припадне онима који су отплаћивали. Капитал се није могао сматрати друштвеним, дакле ни приватизовати као што је урађено. Ипак, држава је у буџет продајом 70 одсто капитала ове цементаре 2002. године ставила 38 милиона долара – казује Милован Гајић, представник малих акционара.

Онда су они, три године након продаје, решили, тужећи државу за тих 38 милиона долара, пред судом да потраже своја права.  Прво се Први општински суд у Београду огласио ненадлежним за овај спор, а за њим и београдски Трговински суд. Потом је, ипак, Врховни суд прогласио надлежност Првог општинског суда, али од средине 2007. године, кад се догодило то разјашњење надлежности, овде не знају да је иједно рочиште у том суду заказано.

– Од тада не само што наше апеле нико не чује, већ држава несметано, пошто суд не ставља привремену меру, наставља продају преосталих акција цементаре. И то по недопустиво ниским берзанским ценама. Док је, рецимо, у мају 2007. године једна акција вредела 52 евра, око 25 одсто капитала ове фабрике продато је у новембру прошле године (такође „Титану“) за мање од 20 евра по једној акцији. Наплаћено је од те продаје укупно свега око 10 милиона евра, што је отприлике износ двогодишње дивиденде од тих акција. Таквом  продајом „Титан“ је укупно стекао 95 одсто акција, па му Закон о привредним друштвима у том случају омогућава да од преосталих малих акционара, који сада добијају статус несагласних, принудно откупи непродате акције по ниским берзанским ценама, иако они не желе да их продају – објашњава њихов правни заступник, новосадски адвокат Миодраг Бранков.

Мали акционари се, упркос свему, још надају да ће се суд огласити у вези са овим случајем, те по тужби донети закониту пресуду. Према њиховом мишљењу, правична судска одлука треба да испоштује права бивших и садашњих радника косјерићке цементаре, па да се цео износ од 38 милиона долара који је отишао у државни буџет њима додели.

Бранко Пејовић