Краљево –  Мало је градова у Србији који на улицама, трговима и у парковима немају бар по десетак „Душкиних корпи”. Тако бар овде зову тај производ за одлагање отпада фирме „Корали” коју је, такорећи, ни од чега, од темеља, пуних седамнаест година подизала Душанка Роглић, машински инжењер из Краљева. Све то сопственим знањем и снагом, без помоћи и подстицаја државе или јефтиних банкарских кредита.

Данас је то предузеће у чијим погонима, почев од ливнице, машинске, столарске и других радионица, ради 45 радника. Душанка је на челу менаџерског, али и стручног тима одакле потичу идеје и пројекти о чему сведочи богат каталог понуде разних корпи за отпатке, жардинијера, клупа за паркове, контејнера, заштитника за парковско дрвеће... Сваки производ је модерног дизајна, израђен од бетона, метала, дрвета... Ускоро ће тржишту бити понуђена и нови „европски” асортиман комуналне опреме попут покретног тоалета, са свом санитарном опремом и аутоматским чишћењем и дезинфиковањем, затим подземни контејнер, најновији изум усклађен са свим захтевима очувања животне околине, а ту су и контејнери за одлагање половне одеће и обуће...

– Јавила сам се за субвенционисане кредите државе и развојног фонда, јер ми је неопходна брза набавка скупе допунске опреме и машина, а понајвише зато да би адекватно одговорила захтевима иностраног тржишта, јер поред купаца из бивших југословенских земаља са којима већ сарађујем, за нове производе заинтересовани су купци из Румуније и Русије. Биће добро да добијем позитиван одговор, али и ако тога и не буде идемо даље, по старом, каже Душанке Роглић.

А, то „по старом” значи упорност, ослонац само на сопствено знање, стручност и своје изворе инвестирања. Тако је, што се Душанке Роглић тиче одувек и било. Од самог детињства када је по 15 километара пешачила из родног Полимура до основне школу у Ушћу на Ибру и упркос томе, била најбољи ђак те генерације. Ништа мањи успех није показала ни у краљевачкој Техничкој школи у коју је свакодневно путовала 40 километара возом, устајала у четири сата а кући се враћала око 17 сати...

– Највише сам учила у возу и током ноћи... Памтим, увек сам била жељна сна – каже она за „Политику”.

По завршетку Машинског факултета 1981. године запослила се у фабрици „Економ” у Ушћу на Ибру. Несрећна судбина је хтела да 1992. године остане без супруга и да сама подиже малолетну кћи. Живот јој се тада променио, напустила је Ушће, преселила се у Краљево и кренула у неизвесност, у приватни бизнис. Најпре је осмислила лепо дизајнирану корпу за отпатке, основала је фирму, закупила пословни простор а пошто је била без опреме и машина производне услуге плаћала је Фабрици вагона.

– Кад сам продала првих 16 корпи од тих пара произвела сам нових 50 и тако је кренуло, развијали смо се увек сопственим улагањима. Памтим, први радник којег сам примила у радни однос био је Саво Пајовић који и данас овде ради – истиче жена од које не страхују запослени. Док обилазимо погоне, шале се са њом али је уважавају и без устручавања запиткују, рецимо, како се и где нешто вари, савија, сече, бетонира... Зна и те„мушке” послове ова успешна жена, а тек је „мајстор” у канцеларијама где се са купцима преговара и где се нови производи пројектују...

Мирољуб Дугалић