Valjevo – Ivan Nastić, speleolog i fizičar iz Valjeva, prvi je Srbin koji se spustio do dna najdublje jame na svetu Krubera Voronja (2080 metara) koja se nalazi u Gruziji u blizini granice sa Rusijom. Kao član međunarodne ekspedicije „Put u središte zemlje“, on je, kao predstavnik Srbije, sa još 17 speleologa iz Francuske, Irske, Španije i Litvanije od 4. do 28. avgusta učestvovao u ovom jedinstvenom poduhvatu. Koliko je on osoben i težak najbolje svedoči podatak da je od šezdesetih godina prošlog veka, kada su počela spuštanja u Krubera jamu, u tome uspelo oko 50 speleologa iz celog sveta. Poređenja radi, za isti vremenski period na vrh Himalaja kročilo je blizu 5.000 ljudi.

Na prijemu koji je povodom ovog poduhvata priredio Zoran Jakovljević, gradonačelnik Valjeva, Ivan je u znak zahvalnosti za podršku koju je dobio od Gradske uprave gradonačelniku poklonio parče kamene stene koje je doneo sa dna najdublje jame na svetu. Iako je rečima teško opisati ono što je tokom ekspedicije doživeo i osetio, podsetio je na neke detalje, za koje kaže da su mu se u pamćenju najdublje urezali.

– Sigurno da ću najduže pamtiti jedan u nizu bočnih meandara na 1.640 metara koji je dobio naziv „put ka snovima“ širine od 40 do 60 santimetara a dužine preko 60 metara koji je trebalo da prođemo sa opremom teškom preko 20 kilograma. Proći kroz njega i još uz misli da znate na kojoj ste dubini i da vas zatim čeka povratak nije nimalo prijatan osećaj. Kada smo prešli granicu od 2.000 metara a potom se spustili i dodatnih 80 gde smo se zaustavili, jer dalje mogu samo speleoronioci, osećaj zadovoljstva je bio takav kao da smo na najvišem vrhu a ne na dnu.

Međutim, ubrzo je došao momenat povratka na površinu koji je trajao izuzetno napornih 17 sati tokom kojih sam se često pitao ima li kraja vertikalama i da li ću uopšte izaći. U toj situaciji odjednom mi se kao reper u mislima pojavio Avalski toranj, u čijoj izgradnji sam imao čast da radim određene poslove, i radi prekraćivanja vremena počeo sam da računam koliko je do površine ostalo tornjeva. Računica kaže da ih od dna do vrha jame ima oko devet. San svakog speleologa na planeti je spuštanje ispod 2.000 metara dubine u jami Krubera Voronja, što sam ja sam lično doživeo, zbog čega imam, i ne znam koliko će to trajati, neverovatan i na momente nestvaran osećaj – priča Ivan, uz podsećanje da je jama u donjem delu bogata pećinskim nakitom i karbonatnim figurama koje su na velikim dubinama crne boje usled pritiska ogromnog sloja stena. Najduže zadržavanje sa bivakovanjem, odnosno spavanjem kaže da je trajalo puna četiri dana, dok su se sa „manjih“ dubina od 700 do 1.000 metara posle svakog spuštanja vraćali na površinu jame. On kaže da su članovi ekipe pored lične realizacije imali zajednički cilj i obavezu da izvrše određena merenja i istraživanja kako bi omogućili veću bezbednost novim speleološkim ekipama koje budu odlazile u pohode najdubljoj jami na svetu.

– Nikada do sada nisam imao bolju priliku da promovišem speleologiju u Srbiji u svetskim krugovima ali i kod nas. Srbija je zemlja koja je poznata po dobrim sportskim rezultatima u mnogo veština, pa evo primera da je tako i u speleologiji. Iskustvo koje sam stekao u savladavanju Krubera Voronje značiće mi puno u oblasti speleospasavanja i istraživanja jama i pećina u Srbiji koje su jako bitne za očuvanje ekosistema i razvoj turizma – dodaje Ivan, već uveliko razmišljajući o nastavku započetog spuštanja u Čehovu jamu na Tari, za koju se pretpostavlja da je najdublja u Srbiji.

Ivan Nastić je član speleološke grupe Društva istraživača „Vladimir Mandić Manda“ u Valjevu i član „WildSerbia” tima. Speleologijom se bavi od 2000. godine a obučavao se na kursevima u Sloveniji, Francuskoj i na Korzici i ima zvanje instruktora Francuske speleološke škole. Predstavnik je Saveza speleoloških organizacija Srbije u Evropskoj speleološkoj federaciji, vodi speleološku službu Srbije i predsednik je Speleospasilačke komisije Balkanskog speleološkog saveza.

Budo Novović