Ваљево – Иван Настић, спелеолог и физичар из Ваљева, први је Србин који се спустио до дна најдубље јаме на свету Крубера Вороња (2080 метара) која се налази у Грузији у близини границе са Русијом. Као члан међународне експедиције „Пут у средиште земље“, он је, као представник Србије, са још 17 спелеолога из Француске, Ирске, Шпаније и Литваније од 4. до 28. августа учествовао у овом јединственом подухвату. Колико је он особен и тежак најбоље сведочи податак да је од шездесетих година прошлог века, када су почела спуштања у Крубера јаму, у томе успело око 50 спелеолога из целог света. Поређења ради, за исти временски период на врх Хималаја крочило је близу 5.000 људи.

На пријему који је поводом овог подухвата приредио Зоран Јаковљевић, градоначелник Ваљева, Иван је у знак захвалности за подршку коју је добио од Градске управе градоначелнику поклонио парче камене стене које је донео са дна најдубље јаме на свету. Иако је речима тешко описати оно што је током експедиције доживео и осетио, подсетио је на неке детаље, за које каже да су му се у памћењу најдубље урезали.

– Сигурно да ћу најдуже памтити један у низу бочних меандара на 1.640 метара који је добио назив „пут ка сновима“ ширине од 40 до 60 сантиметара а дужине преко 60 метара који је требало да прођемо са опремом тешком преко 20 килограма. Проћи кроз њега и још уз мисли да знате на којој сте дубини и да вас затим чека повратак није нимало пријатан осећај. Када смо прешли границу од 2.000 метара а потом се спустили и додатних 80 где смо се зауставили, јер даље могу само спелеорониоци, осећај задовољства је био такав као да смо на највишем врху а не на дну.

Међутим, убрзо је дошао моменат повратка на површину који је трајао изузетно напорних 17 сати током којих сам се често питао има ли краја вертикалама и да ли ћу уопште изаћи. У тој ситуацији одједном ми се као репер у мислима појавио Авалски торањ, у чијој изградњи сам имао част да радим одређене послове, и ради прекраћивања времена почео сам да рачунам колико је до површине остало торњева. Рачуница каже да их од дна до врха јаме има око девет. Сан сваког спелеолога на планети је спуштање испод 2.000 метара дубине у јами Крубера Вороња, што сам ја сам лично доживео, због чега имам, и не знам колико ће то трајати, невероватан и на моменте нестваран осећај – прича Иван, уз подсећање да је јама у доњем делу богата пећинским накитом и карбонатним фигурама које су на великим дубинама црне боје услед притиска огромног слоја стена. Најдуже задржавање са биваковањем, односно спавањем каже да је трајало пуна четири дана, док су се са „мањих“ дубина од 700 до 1.000 метара после сваког спуштања враћали на површину јаме. Он каже да су чланови екипе поред личне реализације имали заједнички циљ и обавезу да изврше одређена мерења и истраживања како би омогућили већу безбедност новим спелеолошким екипама које буду одлазиле у походе најдубљој јами на свету.

– Никада до сада нисам имао бољу прилику да промовишем спелеологију у Србији у светским круговима али и код нас. Србија је земља која је позната по добрим спортским резултатима у много вештина, па ево примера да је тако и у спелеологији. Искуство које сам стекао у савладавању Крубера Вороње значиће ми пуно у области спелеоспасавања и истраживања јама и пећина у Србији које су јако битне за очување екосистема и развој туризма – додаје Иван, већ увелико размишљајући о наставку започетог спуштања у Чехову јаму на Тари, за коју се претпоставља да је најдубља у Србији.

Иван Настић је члан спелеолошке групе Друштва истраживача „Владимир Мандић Манда“ у Ваљеву и члан „WildSerbia” тима. Спелеологијом се бави од 2000. године а обучавао се на курсевима у Словенији, Француској и на Корзици и има звање инструктора Француске спелеолошке школе. Представник је Савеза спелеолошких организација Србије у Европској спелеолошкој федерацији, води спелеолошку службу Србије и председник је Спелеоспасилачке комисије Балканског спелеолошког савеза.

Будо Нововић