Ваљево – Домаћица Драгица Степановић из ваљевског села Суводања међу првима у Колубарском округу понела је звање и награду „жена змај“ коју додељује Удружење пословних жена Србије. Одмах потом, тачније 2008. године, освојила је награду за најбољу техничку иновацију на конкурсу Привредне коморе Србије и са великим амбицијама решила да у што краћам року потврди епитет „жене змаја“. На наведеном конкурсу учествовала је са својим додатком за јела, односно зачином названим „змајчин“ који се састоји од 11 врста поврћа и коприве са мањим додатком соли, која је једини конзерванс, уз трајност од две године.

– Мању количину тегли „змајчина“ из кућне радиности решила сам тада прво да промовишем на сајмовима етнохране и пића, као и на сајмовима туризма широм Србије. Сви који су зачин пробали отворено су говорили да је изванредан и јединствен. Већ тада сам имала визију да око овог пројекта радно укључим око 50 жена из Суводања а временом када посао крене и из још неколико суседних села. Замислите шта би то било у овом времену када села одумиру и све већи број мештана, посебно оних млађих, одлази из њих. Међутим, моја намера и после пуне три године тапка у месту и никако да се помери из приручне радионице у подруму моје куће – прича с разочаравајућим тоном Драгица.

На наше питање где је застало и због чега је „жена змај“ остала без ватре када је у питању њена иновација каже да су се испречиле разне препреке од силне папирологије до других административних исцрпљивања. Разуме да њен производ мора да добије све потребне дозволе и сагласности, али и не у толиком броју као да ће га искључиво конзумирати астронаути. За добијање сертификација, потврде о географском пореклу и жига услуге јој је понудило неколико овлашћених фирми, али када је чула колико то кошта завртело јој се у глави. Практично, како каже, целу једну годину требало би да ради за сертификацију „змајчина“. За неке друге „компромисе“ и нагодбе који су јој нуђени, вели, није хтела ни да чује.

– Када сам на неколико десетина сајмова и представљањем у медијима објаснила какав производ имам, очекивала сам више од честитања и тапшања по рамену. Па ваљда су чули сви они из бројних институција и служби који се баве сељацима и руралним развојем Србије шта намеравам и био је ред да ми помогну. Мислим на скраћивање административних процедура и савете где да тражим новчану подршку, јер као што се зна на селу нико нема пара. За овај пројекат потребно је око 10.000 евра за набавку неколико апарата за припремање и паковање „змајчина“ и у почетку за куповину квалитетног расадног материјала поврћа које би жене добиле да узгајају у својим баштама. Ја с поносом носим награду и епитет „жене змаја“, али после свега осећам се као свака друга жена са села којој креативност и пословну предузимљивост мало ко признаје. Али и поред свих невоља од овог плана нећу одустати, јер га видим као будућност мог домаћинства и целог села – поручује Драгица уз напомену да она нема ништа против да се у посао са „змајчином“ укључи сваки искрени пословни човек и фирма од Београда до Њујорка. Неће се, поручује, покајати, јер се ради о природном додатку за јела намењеном како за домаће тако и за инострана тржишта.

Будо Нововић