Šta da se radi
Kako vrednovati naučni rad - Vladimir Glišin
Arbitri naučnog kvaliteta
Bez nepristrastnog, objektivnog, međunarodnog vrednovanja naših naučnih projekata ostaćemo tu gde smo. A gde smo? Nigde!
Dostignuća u nauci i medicini često se nađu na naslovnim stranama medija i predmet su javnih diskusija. S povećanim brojem naučnih informacija koje se predstavljaju široj javnosti i povećanim brojem organizacija koje se bave promocijom i diskutuju naučna dostignuća, postaje vrlo teško da se vrednuju naučna dostignuća i da se utvrdi koje naučne tvrdnje treba ozbiljno shvatiti, a koje informacije su, jednostavno rečeno, netačne. Često i sami naučnici saopštavaju vrlo kontradiktorne činjenice.
Kako da znamo čemu i kome da verujemo?
Zbog toga su ozbiljni naučnici uspostavili sistem recenzije za odlučivanje koji naučni rezultat može da se objavi u nekom naučnom časopisu. Naučne publikacije podvrgavaju se nezavisnom i pažljivom pregledu vrhunskih naučnika pre nego što se ti rezultati objave, a da autor ne zna ko su ti stručnjaci.
U svetu se danas godišnje publikuje više od milion naučnih radova u raznim naučnim časopisima. Naučni časopisi opšteg usmerenja, kao što su „Sajens” i „Nejčer”, imaju ekstremno rigorozne standarde za publikovanje. Odbiće da štampaju čak i relativno dobar naučni rad ako urednici ne vide da je u pitanju neki naučni prodor u datoj naučnoj oblasti. Ovakvi naučni časopisi obično imaju dvoslojni sistem vrednovanja.
U prvom koraku članovi uredničkog odbora utvrđuju da li je nalaz prikazan u radu korektan, a potom da li je dovoljno inovativan da bi zavredeo publikovanje. Ogromna većina podnetih radova bude odbijena upravo na tom stepenu vrednovanja. Radovi koji prođu ovu prethodnu recenziju šalju se na recenziju vrhunskim, dokazanim ekspertima širom sveta, da ih „dubinski” analiziraju.
Zašto sam naveo primere „Sajensa” i „Nejčera”?
Svi smo se nedavno obradovali kada je jedan naš mlađi kolega objavio rad u „Sajensu”, u saradnji s drugim kolegama, što mu nimalo ne umanjuje značaj. Međutim, ovde je najvažnije istaći činjenicu da se na sličan način u ozbiljnom naučnom svetu i u zemljama gde je nauka razvijena primenjuje identičan princip kod odobravanja ili finansiranja naučnih projekata, a isto tako i kod izbora nastavnika na univerzitetima! Za izbor na neko profesorsko mesto često se traži i po 15 (slovima petnaest!) nezavisnih mišljenja.
Da bi se i kod nas u Srbiji koliko-toliko nauka upristojila, najpre moramo da vidimo ko je ko u nauci. Moramo da prođemo kroz katarzu sličnu onoj kroz koju prolaze naučni radovi u već navedenim naučnim časopisima. O tome šta je vredno, a šta nije da više ne odlučuju birokrate u Ministarstvu za nauku ili ministar za Nacionalni investicioni program ili, pak, srpski akademici. Svi, ali svi bez izuzetka bi za finansiranje naučnih projekata morali da budu podvrgnuti međunarodnom, nezavisnom vrednovanju.
Takozvana kvantifikacija naučnih radova koju je pre neki dan s razlogom kritikovao jedan kolega fizičar(?), a trenutno je na snazi, može se, jednostavno, nazvati suludom i samoubilačkom!
Da ponovim: bez nepristrastnog, objektivnog, međunarodnog vrednovanja naših naučnih projekata ostaćemo tu gde smo. A gde smo? Nigde!
Profesor Univerziteta u Beogradu
Poslednji komentari
Od korisne medjunarodne saradnje,vec godinama nema nista. Zbog toga se,valja pitati kako izaci iz zacaranog kruga. S Milosevicem,bez Milosevica,nama se crno pise. SANU je jedan od unutrasnjih stubova srpskog drustva i narod s pravom ocekuje,da cuje nesto pametno,iz ove prelepe kuce u centru Beograda.Nazalost,najcesce smo svedoci,prepirki,mada se to moze i drugacije napisati.Svedoci smo,da je na ceni forma a ne sadrzaj. Sve dodeljene nagrade i prizananja u poslednjih dvadesetak godina,samo su farsa. Oni koji su dodeljivali nagrade,cinili su to iz svojih najcesce niskih pobuda. Setite se koliko je nagrada podelio Svetozar Marovic,jedan od brojnih predsednika nase pokojne zajednice.Nazalost,slicnih primera ima mnogo u svim segmentima,naseg drustva. Cekajuci drugi deo Memoranduma,mnogi mladi i stariji naucnici su nas vec napustili, nadam se ne zauvek.To da smo nigde,osecamo vec godinama,ali se od nasih prvaka ocekuju, zivotnije ideje,ideje spasa...
U tekstu je ukazano na vrlo znacajan problem u srpskoj nauci. Previse je mesetarenja i mesetara sto sve ide i do najvisih nivoa na univerzitetima, institutima i ministarstvu.
Pocinje se od izbora nastavnika na univerzitetu, biraju se cesto oni koji nemaju ni elementarne kompetencije, cesto nemaju ni radove u priznatim naucnim casopisima. Komisije koje ih biraju, ako su na neki nacin podobni, to namerno ne vide, jer uostalom i clanovi tih komisija su cesto na slican nacin izabrani. Sa druge strane se desava da onima koji i imaju neke rezultate biva onemoguceno napredovanje, jer bi tada oni eventualno mogli zasmetati mesetarima ukoliko bi bili unapredjeni. Na taj nacin se konstantno nastavlja sa negativnom slekcijom pri cemu svakako najbolji odlaze tamo gde se pozicije na institutima i univerzitetima dobijaju zahvaljujuci kompetencijama.
Vrlo je interesantna pojava da cesto razni cinovnici u ministarstvu postaju naucnici tek kada dodju u ministarstvo da rade. Drugim recima, pre toga gotovo da i nisu imali objavljene radove, a kada dodju u ministarstvo, odjednom postaju koautori na radovima iz oblasti kojima se nikada ranije nisu bavili. Sasvim je jasno da im se na taj nacin revansiraju kolege sa instituta ili univerziteta za neke usluge, kao sto je recimo dobijanje projekata ili sredstava za kupovinu opreme, putovanja preko ministarstva, itd.
Resenje zaista ne postaoji dok se iz srpske nauke ne uklone mnogi savetnici, pomocnici,… koji nikada nisu uradili nista sto bi bilo prepoznato u naucnim krugovima van granica Srbije. Ne mogu oni kao takvi savetovati nikoga, a najveca pomoc srpskoj nauci bi bila kada bi se oni uklonili.
Slažem se sa većinom kolega- naučnika. Nauka i naučnici dele sudbinu društva, sa jedne strane, ali su istovremeno i glavni stubovi napretka društva u kome žive, sa druge strane. Medjutim, država koja to ne može da prepozna ne može imati povoljne razvojne izglede. Posebno je zabrinjavajuće što je ulaganje države u nauku dovedeno na najniži nivo u poslednjih nekoliko decenija (0,28% BNP)i to u vreme kada je ministar nauke čovek koji je imao uvide u evropska iskustva i uslovno dobro poznaje makroekonomsku, razvojnu i finansijsku politiku jer je bio na najvišim državnim funkcijama. Od naučnika se sa pravom očekuje da budu konkurentni u svetskim razmerama, medjutim, očekuje se da putuju na naučne konferencije isključivo o svom trošku, da sami plaćaju kotizacije za publikovanje radova u ponekom medjunarodnom časopisu i za publikovanje radova na konferencijama. Pri tome, valjda samo u nauci, postoji izrazita socijalna i pravna neravnopravnost jer samo naučnici u institutima i na fakultetima ne mogu da budu u radnom odnosu u svojim institucijama nakon penzionisanja, što za sve druge zaposlene u svim drugim delatnostima ne postoji kao ograničenje. Tako imamo republičke agencije i državne institucije u kojima su direktori profesori univerziteta i naučni savetnici koji su po sili zakona morali da odu u penziju, i koji ostaju na novim radnim mestima ali izvan nauke i kao 80-godišnjaci. To ne mogu samo ako žele da budu zaposleni u institutima i na univerzitetu! Takodje, pitam se ko su naši "arbitri naučnog kvaliteta" kada su oduvek aršini za napredovanja u zvanjima bili neuporedivo teži u institutima u odnosu na fakultete. Sam proces izbora uključivao je ocenjivanje naučnog rada od strane komisija na nekoliko instanci, za razliku od fakulteta. Iako je zakonski ostavljena mogućnost da naučnici iz instituta mogu da učestvuju u nastavi na fakultetima, u praksi to je veoma retko iako je u obrnutom smeru to česta praksa. Jednom rečju - posla za arbitražu u nauci ima na svim poljima