Неколико истраживања спроведених од 2002. до 2010. године у оквиру пројекта ,,Политика и свакодневни живот”, Института за филозофију и друштвену теорију из Београда, као и последње у низу (из 2010) које је урађено уз финансијску и организациону помоћ Задруге „Respublika”, реконструишу и прате осећања грађана Србије у односу према властитом друштву, његовим политичким праксама, сопственом месту и улози у њима.

На чудан начин ова истраживања сведоче о бројним тињајућим супротностима које прожимају свакодневицу друштва и његових појединачних актера, грађана Србије. У друштву захваћеном две деценије дугим малигним процесом социјалне трансформације, авантура преживљавања постаје ултимативни циљ за његове грађане, а очување вере у његову достижност лакмус који чини видљивим нарастајуће супротности између оних који (још увек) успевају да социјално функционишу, и оних који посустају или су већ заглављени у пукотинама смештеним на маргинама друштва које показује мало воље да се бави проблемима својих грађана. Анализа наратива о свакодневици наших испитаника открива компликовану мрежу међуодноса различитих социјалних и интересних група присутних у политичком и социјалном животу српског друштва. Ове супротности – између богатих и сиромашних, тајкуна и најамних радника, незапослених и запослених, грађана Београда и оних који живе у ,,провинцији”, грађана централне Србије и Војводине, избеглица и домицилног становништва, политичара на власти и осталих грађана, пронационално и програђански оријентисаних, Срба и несрба, четника и партизана, млађих и старијих, делија и гробара … оних који се осећају угроженим и оних који их, реално или имагинарно, угрожавају, родитеља и деце – прожимају најразличитије сфере друштвености уносећи системску и свеприсутну тензију и узнемиреност која прожима социјално тело савременог српског друштва. Иако узроци ових супротности леже у прихватању и (или) примени различитих идеолошких, економских и политичких концепата, њиховог присуства нису поштеђени ни најличнији аспекти приватних живота грађана Србије.

Нарастајућа генерацијска неразумевања између родитеља и њихове деце, генерације двадесетогодишњака који искорачују у сферу политичког, данас су један од таквих примера.

Не верујем да је историја забележила већи генерацијски јаз постигнут у краћем временском периоду него онај који постоји између ове две ,,генерације”, њихових личних и социјалних избора и политичких стратегија. Прича о њима је метафора онога што се дешавало на овим просторима током последње две декаде. И једни и други су на известан начин производ времена у коме су стасали, као и политичких и социјалних околности којима су били изложени. Заштићеној и нежној, родитељској генерацији новог таласа, одраслој у друштву релативног благостања чудан историјски заплет подарио је жилаву и борбену децу са помереним прагом социјалне осетљивости, оспособљену за сналажење у транзицијском друштву хаоса у коме они сами нису били у стању да се изборе за властиту позицију. Одрастање у нестабилном, променљивом и често непријатељском окружењу ову ,,децу” је научило да свака промена долази нагло и неочекивано, попут промене граница, режима, места боравка, имена државе... на шта су навикли током својих краткотрајних живота. У свету који познају, промене се и одвијају једино напрасно и изненада. Зато не чуди да овај увид проистекао из њиховог личног животног искуства користе као део властите политичке стратегије, која ће можда успети да им обезбеди ,,нормалност” о којој опсесивно фантазирају спајајући фрагменте сећања својих родитеља о животу пре 1990... Ново време, чини се, фаворизује усмереност, динамичност и недостатак интересовања за детаље, краткорочно сећање и опсесивни сан о уласку у Европу о којој маштају њихова деца иако сама нису имала много прилике да по тој истој Европи путују.

Да ли ће будућа Србија успети да створи социјалне и политичке услове који ће неутралисати овај генерацијски јаз? Хоће ли успети да врати родитеље данашњих двадесетогодишњака из добровољног социјалног егзила, оног стварног (емигрирање из земље) и оног виртуелног (стварање властите паралелне реалности), и понуди генерацији њихове деце политичку опцију која ће бити у стању да отвори простор унутар кога ће моћи да остваре своју жудњу за ,,нормалним” животом? Остаје да се види, а до тада и једни и други највероватније ће остати заточени у симулакрумима властитих фантазија које им попут каквих менталних екстензија помажу да преживе оно што је тешко преживети.

*Филозофски факултет, Београд