Балканска квадратура круга, односно тешка једначина балканских односа и спорова, није, нажалост, искључиво у рукама балканских народа, већ много више зависи од воље тзв. великих сила. Њихови различити интереси укрштају се управо овде,творећи трусно подручје на коме се додирују различите политичке „тектонске плоче”. Стога је за решавање балканске квадратуре круга и стабилизовање овог простора потребна, пре свега, повољна међународна констелација. Веома једноставно, уколико велике силе процене да им је исплативија стабилна кохабитација интереса на југоистоку Европе, наше подручје ће бити умирено, но уколико било која сила процени да јој је у интересу један мали локални рат могли би настати проблеми међу виолентним Балканцима, као толико пута у прошлости. У првом случају суочили бисмо се са крхком, али макар мирном балканском клацкалицом, док би у другом случају имали супротстављеност традиционалних политичких линија.

Ипак, постојање једне супранационалне творевине попут ЕУ, која је показала да може да балансира различите интересе, оставља опрезни оптимизам да је и Балкану могуће прописати лекове против политичких кијавица. ЧињеницаодрживостиЕвропске уније за ово подручје  је значајна у два битна смисла. Први је онај у коме је ЕУ темељ политичке равнотеже читавог европског континента, па тако и брдовитог Балкана, будући да вешто балансира између Америке, Русије и интереса својих најутицајнијих чланица. Други смисао је важнији, јер ЕУ није само неко прокламовано одредиште коме треба пошто-пото тежити, већ је ЕУ управо и најбољи егземплар за стварање једне мини балканске уније, унутар које би балкански народи могли решавати своје проблеме без обзира на то да ли ће (и када) експлицитно приступити оном великом паневропском савезу. Идеја о новој балканској унији може асоцирати на неку нову-стару Југославију, али би она почивала управо на супротним принципима од оних на којима је почивала Југославија, те би стога можда била одрживија и прихватљивија за балканске народе. Главна мана свих Југославија до сада била је у томе што је у њима заједништво наметано одозго, декретима и уредбама, па су сви мислили – од српске, преко хрватске, све до осталих националних елита да су баш они тим декретима ускраћени и закинути.

За разлику од тога, у нову балканску унију би се ишло малим корацима и само преко достижних циљева, управо онако како се некоћ развијала и ЕУ у три стуба своје сарадње. Први стуб, који би биооснова, јесте економска сарадња и њега је потребно успоставити међу државама западног Балкана и због глобалне економске кризе која стиже и у наш сокак, а од које се много ефикасније можемо бранити заједно, у ситуацији када ће прилив средстава из међународних фондова бити све слабији, па ћемо извесна средства, простом логиком, морати тражити једни код других. Проблеми привреда „наших” земаља потпуно су идентични, па ће се кад-тад указати потребаза организовањем заједничке производње, пласирањем заједничког извоза и убирањем заједничког профита, што ће смањити трговинске дефиците и ојачати реалне привредне снаге региона. При свему томе уопште нећемо морати да се волимо и мазимо, али ћемо морати радити скупа, уколико не желимо да нам деца остану гладна. После успостављања економске сарадње не треба журити у разноразне политичке интеграције, што би било и нереално, већ треба препустити времену да управо кроз пословну (и културну, и научну, и медијско-естрадну) сарадњу успостави нове односе и обичаје, који се на крају могу и институционализовати. У читавом том процесу ишло би се одоздо нагоре, па би се политичка сарадња успоставила тек ако она економска упали, а ако и у овој економској буде проблема, свако би могао иступити из лабаве уније и отићи својим путем.

Доктор политичких наука, научни сарадник Института друштвених наука