Спроводећи неадекватну монетарну политику Србија од 2000. године има релативно стабилан курс динара, који је према водећим светским валутама у међувремену промењен за око 50 одсто, мада је раст домаћих цена био вишеструко већи. Oваква политика прецењеног курса динара је са своје стране ,,поскупљивала” домаћу робу на иностраном тржишту и дестимулисала извоз, а подстицала увоз и довела до енормног раста спољнотрговинског дефицита и ,,гушења” домаће производње. Спољнотрговински дефицит у Србији је до 2000. године био мањи од две милијарде долара годишње, а непосредно пред актуелну светску економску кризу износио је милијарду долара месечно.

Тако висок спољнотрговински дефицит покривао се, пре свега, значајним девизним приливима по основу приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству, што је омогућавало Народној банци да води политику стабилног девизног курса и прецењеног динара. По ова два основа, у наведеном периоду, забележен је девизни прилив од више од 30 милијарди долара (томе се може додати најмање исто толики прилив по основу дознака из иностранства). Ти девизни приливи се, углавном, нису користили за привредни развој него за текућу потрошњу.

Банке своје пласмане усмеравају, углавном, на кредитирање становништва. Тржишно неискусни, доскора незадужени и живећи годинама у приличној оскудици, грађани су узимали изузетно скупе кредите и, у недостатку домаће, углавном куповали инострану робу (аутомобиле, техничке уређаје и слично). И на тај начин стимулисали производњу, али не домаћу него у земљама из којих долази та роба али и капитал. И тако капитал који је унет у земљу (којим су странци, кроз приватизацију, постали власници над нашим породичним сребром) брзо се враћа тамо одакле је дошао, без значајнијих ефеката на запосленост и привредни развој Србије.

С друге стране, у условима добрих зарада (због лихварских камата) на кредитирању наших грађана, имали смо и значајан додатни прилив (спекулативног) капитала, које су банке повлачиле од својих централа из иностранства. Одобравајући кредите, банке су се од неминовног пада курса динара заштитиле девизним клаузулама, а грађани су масовно узимали кредите наивно верујући да ће дугорочно курс динара бити стабилан (прецењен), а да ће њихове зараде исказане у еврима и стандард и даље расти.

„Бећарска економија” не може дуго да функционише јер, пре или касније, долази период када се неће имати шта продавати, нити додатно задуживати, што ће довести до рапидног пада девизних прилива и додатног погоршања свих перформанси српске привреде, те осетног смањења стандарда запослених. Тада ће се и простор за високе зараде банака смањити и доћи ће до одлива спекулативног капитала. Значајно смањење девизних резерви условиће осетан пад вредности динара, односно девалвацију.

После погрешне економске политике коју су већ скоро деценију спроводили владини економски „експерти”, српска привреда се налази у тако лошем стању да сада не постоји добро решење. Избор може да се врши између лошег (девалвација, сада) и катастрофалног решења (одгађање девалвације).

Девалвација би дугорочно имала позитивне ефекте (пре свега, смањењем огромног спољнотрговинског дефицита и повећањем производње и запослености), али за то је неопходно време, а у почетку су неминовне и одређене жртве, што је скопчано и са, не малим, ризицима. Сваки дан одлагања више него потребне девалвације неминовне жртве и ризике чини све већим, поготову уколико девалвација буде изнуђена, а не плански спроведена. Уколико томе приступимо осмишљено данас то ће бити веома болно решење за велики број грађана, али одлагање неминовних резова довешће до изнуђених потеза који ће бити знатно скупљи, много болнији и социјално драматичнији.

Редовни професор универзитета