Како се може ојачати однос између руралних средина и регионалних центара? Који допринос наука може да пружи за развој руралних средина? Како и са којим средствима се руралне територије могу одрживо развијати? Који значај треба да имају непољопривредни сегменти руралне економије (мала и средња предузећа, туризам и сл.)? Коју улогу у развоју има пољопривредно земљиште? Све су ово питања са којима се суочавају и боље развијене државе од Србије.

Швајцарска, на пример, која је по својим карактеристикама слична Србији, мала и у великој мери рурална држава, суочава се са приближно једнаким проблемима када је у питању опстанак руралних средина и сеоских заједница, без обзира на чињеницу да припада групи добро развијених и богатих држава.

Препознајући проблем, да руралним срединама прети изумирање, док миграцијом велики градски центри по броју становника расту, у Швајцарској се у последњих неколико година интензивно радило на бројним анализама и студијама, како на нивоу државе и појединачних кантона, тако и на нивоу општина. На основу ових истраживања Швајцарска је на државном нивоу подржала развој руралних средина низом политичких инструмената. Најзначајнији је буџетски трансфер од богатих ка мање развијеним кантонима, нова регионална политика која је усмерена ка оснивању националних природних парковаи аграрној политици која је прилагођена специфичним потребама руралног становништва. Међутим, узимајући у обзир брзину и степен промена, кантони, који у Швајцарској имају значајан степен аутономије као и карактеристике суверености, принуђени су да се активније старају о развоју сопствених територија, укључујући ту и руралне територије.

Слична ситуација је и у Немачкој и Аустрији.У тим земљама се данас воде дискусије о улози локалне самоуправе када се ради о доступности елементарних јавних услуга и добара и социјалних сервиса (школе, путна, канализациона и водна-мрежа, медицинске услуге, економска инфраструктура). Кључно питање у тој дискусији, без обзира да ли је реч о Аустрији, Немачкој, Србији или Швајцарској, заправо је подела и синхронизација надлежности, задатака, и финансијских средстава и односа између различитих нивоа власти.

Како би то конкретно могло да изгледа показује пример Немачке покрајне Баден-Виртемберг. Покрајинска влада одобрила је свеобухватан програм којим се дефинише механизам за подстицање развоја руралних и пасивних средина, општина и села на њеној територији. Кључне карактеристике програма су: подршка при обнови, санацији и реконструкцији некретнина, подршка за обезбеђивање елементарних услуга и добара, подстицај при отварању нових радних места и иницирању или очувању заједничких активности као што су, на пример, удружења и задруге. Тиме се понуђена подршка покрајинске владе усмерава ка локалним самоуправама, локалним предузетницима али и према физичким лицима. Захтеви морају да се поднесу преко локалних самоуправа ка релевантном министарству покрајинске владе. Предуслов је да локалне самоуправе имају развојни план у који се конкретне подстицајне мере, за које се захтева подршка покрајине, уклапају.

И враћам се на почетак текста, саме иницијативе и мере развијених држава, попут Швајцарске или Немачке, показују да степен богатства једне државе не значи да та иста држава нема проблема са развојем руралних средина и тиме опстанком становништва у пасивнијим крајевима. У исто време напори ових држава показују нам да се очигледно ради о једном важном питању од националног интереса у које вреди улагати, а то је чување и култивисање сопствене територије.

Очување руралних средина и села свакако је изазов и у Србији који захтева одлучан и озбиљан приступ власти на свим нивоима као и одлучан допринос грађана без обзира на то да ли је реч о градском  или сеоском становништву. Пример Источне Немачке нам говори да је свакако перспективније спречити изумирање села и руралних средина него улагати у поновни повратак становништва у сеоске средине.

*Вођа пројекта у Немачкој организацији за међународну сарадњу ГИЗ