Srpski naučnici zaposleni u naučnim institutima,od 2006. godine se, prema učinku (koji se svodi na prikupljanje i prebrojavanje bodova koje donose publikovani radovi), nezakonito klasifikuju u kategorije od A1 do B5. To se u Srbiji nije dogodilo ni u jednoj drugoj profesiji. Bez ikakvog pravnog akta Ministarstvo nauke je uvelo platne razrede u koje su naučnici razvrstani ne prema stečenim naučnim zvanjima, kao što je to bila standardna procedura decenijama i kao što je slučaj na univerzitetu, već prema bodovima koje donose radovi objavljeni u prethodnom (arbitrarno utvrđenom) obračunskom periodu, što, kao što je mnogo puta isticano, nema utemeljenje ni u Zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti niti u Zakonu o radu.

Pored toga što je nelogično, iracionalno i nepravedno, ovakvo vrednovanje je diskriminatorsko, stigmatizujuće i etiketirajuće i u svakom smislu ponižavajuće za ljude koji bi trebalo da predstavljaju naučnu elitu i u nekoj ideji moglo bi se posmatrati kao reminiscencija na tragično nošenje žutih traka iz ne tako davne istorije koje je vodilo u ,,konačno rešenje”.

Ovakvo sabiranje bodova u cilju ,,osvajanja” viših kategorija i, sledstveno, viših plata, indukuje nezdravu kompeticiju i destimulativno deluje na talentovane ljude, a istovremeno podstiče ,,dovitljivost” jednog sasvim drugog tipa, usudila bih se da kažem, buvljačko-šibicarskog, koja intelektualcima ne priliči, ali profit donosi. Na anglosaksonskom području postoji pogrdan termin za one koji se, umesto idejama, bave prostim sabiranjem bodova: ,,bean counters” (brojači zrna pasulja).

Kurt Gedel (Kurt Gödel), kao što je dobro poznato, jedan je od najvećih matematičara 20. veka. Napisao je ukupno deset radova. Hipotetičko pitanje glasi: kako bi veliki Gedel prošao kod srpskog Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja sa svojim ,,kvantitetom”? Sva je prilika da bi morao da nosi ponižavajuću etiketu naučnika B kategorije, i to B5...

Finansiranje nauke u budžetu vodi se pod ,,ostali rashodi”. Država koja nauku tretira kao potrošnju, a ne kao investiciju i izdvaja 0,3 odsto nacionalnog dohotka za nauku, manje i od Albanije, definitivno ne misli o budućnosti nacije! U Srbiji ima talentovanog sveta koji ima pristup svetu ideja. Žalosno je što ne postoji društvena briga o talentima na adekvatan način i što država najmanje misli o najboljem i najtalentovanijem delu nacije. Istraživačka stanica Petnica, na primer, koja predstavlja svojevrsnu školu za talente, nije formirana voljom države već zalaganjem pojedinaca. To je jedno od retkih mesta gde se omladina prvi put susreće s naučnim metodom, naučnim načinom razmišljanja i racionalnom analizom pojava oko nas. Petnicu nije potpomogla država, jer ona nema ideju kompletnog i alternativnog vaspitanja omladine. Ona ne zna kako da napravi hijerarhijski i horizontalni sistem u kome svi imaju obrazovanje, a talentovani bolje ili najbolje, kao što dolikuje.

Neprecizno je gledište da samo fundamentalna nauka obogaćuje naše znanje, a da primenjena nauka pravi benefit, jer je u mnogim aspektima našega doba jedna pojava uslovljena drugom i obrnuto. Samo u primitivnom razmišljanju o naučnom poduhvatu govori se o primenjenoj nauci kao aktivnosti koju reguliše tržište. Srbija je u teškom položaju. Okolnosti, unutrašnje i spoljašnje, ne idu nam naruku. Mislim da treba da prevaziđemo ideju odsustva političkog uticaja naučne inteligencije na društveni život. Naučne institucije moraju dobiti status koji je društveno opravdaniji, a naša inteligencija trebalo bi da učestvuje u stvaranju ideja o budućnosti, a ne da se nalazi u pasivnom i diskriminisanom položaju. Za početak, oni koji su u poziciji da donose odluke moraju da shvate da nauka ne treba da bude tretirana kao trošak već kao investicija, za budućnost.

Naučni savetnik, direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja