U ovozemaljskom i društvenom životu, Srpska pravoslavna crkva se, poput drugih institucija, suočava sa čitavim nizom veoma različitih problema čije ispoljavanje dobija obeležje negativnih događaja. U poslednje vreme oni su učestali pa se stvara predstava o neželjenim pojavama koje prevazilaze mogućnosti ove institucije da ih blagovremeno i adekvatno rešava. Međutim, u odnosu na druge institucije i segmente društva u SPC ima najmanje skandala i afera koji dovode u pitanje njen autoritet i krnje njen ugled. S obzirom na činjenicu da narod u nju ima najviše poverenja, pojedine njene probleme mediji i javnost dočekuju kao senzaciju. Veliko interesovanje građana za probleme crkve se koristi ne samo da se o njima izveštava već i spekuliše, što nesumnjivo otežava njihovo rešavanje.

Pokazalo se, međutim, da su u rešavanju crkvenih problema nedovoljna ona viša i njoj svojstvena duhovna sredstva: pokajanja i opraštanje, a da je strah od posledica ogrešenja i ispaštanja preslab činilac u zadovoljenju principa pravde i prava. Imajući i pravne mogućnosti, u vezi sa crkvenim sudom i Svetim sinodom SPC koji oličava crkvenu vladu, crkva je od dolaska novog patrijarha pokazala odlučnost i spremnost da pokrene i otvori svoja bolna pitanja. Čini se, međutim, da to čini veoma obazrivo, bez dovoljno jasnih informacija i pravih objašnjenja o stvarnim razlozima i motivima nemilih događaja.

Iako se, naime, i do sada znalo o nepravilnostima u pojedinim eparhijama, one su potiskivane i ignorisane. Prećutkivanjem i zataškavanjem grešaka sticao se utisak da se one odobravaju i time dobijaju legitimitet. Sporadično isticanje kršenja monaškog zaveta, pozivanje na kanonsku odgovornost i crkveni sud nije značilo i polaganje računa za učinjeno. Držeći se pravila da ne sude da im se ne bi sudilo, ljudi iz crkve teško eksplicitno osuđuju negativne pojave. Ilustrativan je u tom smislu odnos poznatog profesora teologije koji je raskošan život pojedinih episkopa tumačio vrednim sa stanovišta statusa njihovih vladičanskih zdanja kao materijalnih fakata za buduća kulturološka istraživanja. To je nesumnjivo tačno, ali se ovom vrstom racionalizacije prenebregava činjenica da takva buduća korist donosi danas daleko veću štetu jer se tolerisanjem pohlepe episkopa za materijalnim bogatstvom ruši sadašnji ugled crkve.

Iako se znalo za nepravilnosti u Eparhiji raško-prizrenskoj, smenjivanje njenog vladike zbog finansijskih malverzacija u toj eparhiji ima i drugo značenje, jer je od problema bitniji trenutak u kojem se one otkrivaju i pokreće njihovo rešavanje. Budući da uvek ima i šire značenje, otkrivanje slučaja nikad nije slučajno. U tom širem značenju se ogleda potvrđivanje moći i sticanje legitimiteta za vođenje određene politike.

Iako odvojena od države, crkva je deo društva i poput svih drugih institucija mora najpre da brine o pravilnostima u svom radu. U društvu u kojem se teško održava red i crkva trebalo bi da rešava prvenstveno svoje probleme i da u okolnostima kada nijedno dvorište nije za ugled čisti najpre svoju portu. Samo blagovremen i samokritički odnos prema negativnostima omogućuje da te negativnosti ne budu povod krupnijim sporovima i aferama.

Problemi u SPC su različiti, pa im shodno tome treba pristupati i rešavati ih. Na primer, problemi kanonske prirode, poput načina služenja liturgije, mogu se rešavati samo u okviru crkve. Crkveno-društveni problemi, u vezi sa finansijskim poslovanjem ili neprimerenom terapijskom praksom, podrazumevaju saradnju crkve i odgovarajućih društvenih institucija. U taj krug spadaju i pitanja u vezi s aktivnošću crkvenih lica u oblasti kulture, obrazovanja i politike koja se rešavaju sredstvima sekularnog društva, što ne znači da i crkva nema svoje odgovore na njih.

Od tih pitanja koja postaju bolna ne može se pobeći jer često traže urgentne odgovore. SPC može uspešno rešavati svoje probleme ukoliko im pristupi u skladu sa njihovim značajem. Nesumnjivo da se kanonska pitanja tiču samo crkve i da ih samo ona i može rešavati. Međutim, uspešno rešavanje problema koji imaju i širi društveni i kulturni kontekst podrazumeva učešće i drugih institucija. Čini se da samo takvim pristupom SPC može sačuvati poverenje vernika i svoj visoki društveni ugled.

Dr etnoloških nauka, naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU