У овоземаљском и друштвеном животу, Српска православна црква се, попут других институција, суочава са читавим низом веома различитих проблема чије испољавање добија обележје негативних догађаја. У последње време они су учестали па се ствара представа о нежељеним појавама које превазилазе могућности ове институције да их благовремено и адекватно решава. Међутим, у односу на друге институције и сегменте друштва у СПЦ има најмање скандала и афера који доводе у питање њен ауторитет и крње њен углед. С обзиром на чињеницу да народ у њу има највише поверења, поједине њене проблеме медији и јавност дочекују као сензацију. Велико интересовање грађана за проблеме цркве се користи не само да се о њима извештава већ и спекулише, што несумњиво отежава њихово решавање.

Показало се, међутим, да су у решавању црквених проблема недовољна она виша и њој својствена духовна средства: покајања и опраштање, а да је страх од последица огрешења и испаштања преслаб чинилац у задовољењу принципа правде и права. Имајући и правне могућности, у вези са црквеним судом и Светим синодом СПЦ који оличава црквену владу, црква је од доласка новог патријарха показала одлучност и спремност да покрене и отвори своја болна питања. Чини се, међутим, да то чини веома обазриво, без довољно јасних информација и правих објашњења о стварним разлозима и мотивима немилих догађаја.

Иако се, наиме, и до сада знало о неправилностима у појединим епархијама, оне су потискиване и игнорисане. Прећуткивањем и заташкавањем грешака стицао се утисак да се оне одобравају и тиме добијају легитимитет. Спорадично истицање кршења монашког завета, позивање на канонску одговорност и црквени суд није значило и полагање рачуна за учињено. Држећи се правила да не суде да им се не би судило, људи из цркве тешко експлицитно осуђују негативне појаве. Илустративан је у том смислу однос познатог професора теологије који је раскошан живот појединих епископа тумачио вредним са становишта статуса њихових владичанских здања као материјалних факата за будућа културолошка истраживања. То је несумњиво тачно, али се овом врстом рационализације пренебрегава чињеница да таква будућа корист доноси данас далеко већу штету јер се толерисањем похлепе епископа за материјалним богатством руши садашњи углед цркве.

Иако се знало за неправилности у Eпархији рашко-призренској, смењивање њеног владике због финансијских малверзација у тој епархији има и друго значење, јер је од проблема битнији тренутак у којем се оне откривају и покреће њихово решавање. Будући да увек има и шире значење, откривање случаја никад није случајно. У том ширем значењу се огледа потврђивање моћи и стицање легитимитета за вођење одређене политике.

Иако одвојена од државе, црква је део друштва и попут свих других институција мора најпре да брине о правилностима у свом раду. У друштву у којем се тешко одржава ред и црква требало би да решава првенствено своје проблеме и да у околностима када ниједно двориште није за углед чисти најпре своју порту. Само благовремен и самокритички однос према негативностима омогућује да те негативности не буду повод крупнијим споровима и аферама.

Проблеми у СПЦ су различити, па им сходно томе треба приступати и решавати их. На пример, проблеми канонске природе, попут начина служења литургије, могу се решавати само у оквиру цркве. Црквено-друштвени проблеми, у вези са финансијским пословањем или непримереном терапијском праксом, подразумевају сарадњу цркве и одговарајућих друштвених институција. У тај круг спадају и питања у вези с активношћу црквених лица у области културе, образовања и политике која се решавају средствима секуларног друштва, што не значи да и црква нема своје одговоре на њих.

Од тих питања која постају болна не може се побећи јер често траже ургентне одговоре. СПЦ може успешно решавати своје проблеме уколико им приступи у складу са њиховим значајем. Несумњиво да се канонска питања тичу само цркве и да их само она и може решавати. Међутим, успешно решавање проблема који имају и шири друштвени и културни контекст подразумева учешће и других институција. Чини се да само таквим приступом СПЦ може сачувати поверење верника и свој високи друштвени углед.

Др етнолошких наука, научни саветник Балканолошког института САНУ