Privredni procesi i makroekonomski tokovi toliko su na svetskom nivou isprepleteni i mnogostrukim uticajima povezani da se poremećaj u jednom delu tog ogromnog, nepojmljivo razuđenog sistema neminovno odražava i u njegovim ostalim delovima. Tehnološka revolucija u oblasti informacija silno je povećala i količinu informacija kojima raspolažu privredni akteri i brzinu kojom ih međusobno razmenjuju. Tehnološki napredak je povećao efikasnost i brzinu, a moglo bi se reći i lakoću – kojom se obavljaju transakcije. Na spoljne impulse sistem reaguje munjevitom brzinom. To je impresivno povećalo njegovu efikasnost – sredstva se faktički trenutno upućuju na tačke na kojima će dati najveće učinke – ali je, nažalost, u istoj meri povećalo i njegovu nestabilnost.

I nivo međuzavisnosti i stepen nestabilnosti posebno su visoki u finansijskom sistemu, koji je uveliko izgubio nacionalne karakteristike i postao međunarodni u pravom smislu reči. Brzina i lakoća sa kojom se ogromna sredstva mogu prebacivati iz jednog dela sistema u drugi ima za posledicu da on može silovito i na širokom frontu da reaguje i na relativno male poremećaje. Za burnu i potencijalno razornu reakciju dovoljno je da svetski investitori taj poremećaj protumače kao predznak većih pomeranja. Stoga grčka kriza nije toliko opasna zbog mase sredstava kojima raspolažu tamošnji akteri nego zbog mnogostruko većih reperkusija koje ona izaziva u globalnom svetskom sistemu.

Trošeći daleko iznad onoga što su sami proizveli, Grci su duboko zagazili u opasne vode spoljnog zaduživanja. U prvi mah bi se pomislilo da to što su Grci zamesili treba sami i da pokusaju. No, ispostavlja se da je to daleko od pravog stanja stvari. Grčki problem se ne tiče samo Grka, nego i svih članica Evropske unije, pa i šire. Potkopavajući poverenje kao nevidljivi resurs na kome počiva svetski finansijski sistem, Grčka je na globalnom nivou već izazvala tolike poremećaje čiji troškovi i prateći gubici daleko prevazilaze štete akumulirane u samoj Grčkoj. Drugi mehanizam koji Grčku kao neuralgično jezgro jednog mnogo šireg sistema vezuje za druge delove tog sistema jeste „izloženost“ evropskih, ali i drugih, banaka u samoj Grčkoj i naspram nje. U razorno trošenje daleko iznad vlastitih mogućnosti Grci su mogli da se upuste samo tako što je taj višak potrošnje neko kreditirao. Kad se ispostavilo da Grci ogromne zajmove ne mogu uredno da otplaćuju, pred krupnim hazardima našao se bankarski sistem koji svojim funkcionalnim obuhvatom i geografskim rasprostiranjem daleko prevazilazi samu Grčku. Kad zbog grčke nesolventnosti obezvrede ono što su uložile u Grčku, banke i same mogu da izgube mnogo kapitala ili čak da potonu u negativnu imovinsku poziciju – sa obavezama daleko iznad stvarne vrednosti imovine i onoga što potražuju. Ubogaljene banke postaju težak, skoro nerešiv problem za celu privredu jer privreda bez finansijski zdravih banaka ne može normalno da funkcioniše.

To je razlog zbog koga je grčki problem postao evropski problem, a donekle i svetski. Rizik i potencijalna šteta koju su Grci izazvali ozbiljno pritiska celu EU, a i šire, pa je to razlog zbog koga se EU ozbiljno okrenula njegovom saniranju. EU mora da spasava Grčku ne zbog Grčke nego zbog sebe same. To se najbolje vidi iz ponašanja Nemačke, najmoćnije članice. Nećkala se i zatezala, pa je najzad „legla na rudu“. Nije to solidarnost i milosrđe, nego izbegavanje veće štete i zaštita sopstvenog interesa. U tako integrisanom svetu Grčka ne može da bude prepuštena sama sebi. Finansijska pomoć je praćena striktnim uslovljavanjem, pa je ovo još jedan aspekt u kome se pojam suvereniteta drastično relativizuje. To nije toliko loše kao što zvuči jer strano uslovljavanje ne može Grčkoj načiniti veću štetu od one koju Grčka, kroz svoj očito sluđen politički sistem, može da načini sama sebi.

Grčka kriza će uticati na Srbiju, ali taj uticaj neće biti jak. Ovdašnje banke su institucionalno zaštićene od grčkih udara i analitičari ne očekuju veće štetne posledice. Ovo je još jedan primer delovanja međuzavisnosti na međunarodnom nivou: Srbija će više osetiti posredne uticaje, one koji idu preko EU, nego direktne efekte koji bi stizali iz same Grčke.

Profesor univerziteta