Привредни процеси и макроекономски токови толико су на светском нивоу испреплетени и многоструким утицајима повезани да се поремећај у једном делу тог огромног, непојмљиво разуђеног система неминовно одражава и у његовим осталим деловима. Технолошка револуција у области информација силно је повећала и количину информација којима располажу привредни актери и брзину којом их међусобно размењују. Технолошки напредак је повећао ефикасност и брзину, а могло би се рећи и лакоћу – којом се обављају трансакције. На спољне импулсе систем реагује муњевитом брзином. То је импресивно повећало његову ефикасност – средства се фактички тренутно упућују на тачке на којима ће дати највеће учинке – али је, нажалост, у истој мери повећало и његову нестабилност.

И ниво међузависности и степен нестабилности посебно су високи у финансијском систему, који је увелико изгубио националне карактеристике и постао међународни у правом смислу речи. Брзина и лакоћа са којом се огромна средства могу пребацивати из једног дела система у други има за последицу да он може силовито и на широком фронту да реагује и на релативно мале поремећаје. За бурну и потенцијално разорну реакцију довољно је да светски инвеститори тај поремећај протумаче као предзнак већих померања. Стога грчка криза није толико опасна због масе средстава којима располажу тамошњи актери него због многоструко већих реперкусија које она изазива у глобалном светском систему.

Трошећи далеко изнад онога што су сами произвели, Грци су дубоко загазили у опасне воде спољног задуживања. У први мах би се помислило да то што су Грци замесили треба сами и да покусају. Но, испоставља се да је то далеко од правог стања ствари. Грчки проблем се не тиче само Грка, него и свих чланица Европске уније, па и шире. Поткопавајући поверење као невидљиви ресурс на коме почива светски финансијски систем, Грчка је на глобалном нивоу већ изазвала толике поремећаје чији трошкови и пратећи губици далеко превазилазе штете акумулиране у самој Грчкој. Други механизам који Грчку као неуралгично језгро једног много ширег система везује за друге делове тог система јесте „изложеност“ европских, али и других, банака у самој Грчкој и наспрам ње. У разорно трошење далеко изнад властитих могућности Грци су могли да се упусте само тако што је тај вишак потрошње неко кредитирао. Кад се испоставило да Грци огромне зајмове не могу уредно да отплаћују, пред крупним хазардима нашао се банкарски систем који својим функционалним обухватом и географским распростирањем далеко превазилази саму Грчку. Кад због грчке несолвентности обезвреде оно што су уложиле у Грчку, банке и саме могу да изгубе много капитала или чак да потону у негативну имовинску позицију – са обавезама далеко изнад стварне вредности имовине и онога што потражују. Убогаљене банке постају тежак, скоро нерешив проблем за целу привреду јер привреда без финансијски здравих банака не може нормално да функционише.

То је разлог због кога је грчки проблем постао европски проблем, а донекле и светски. Ризик и потенцијална штета коју су Грци изазвали озбиљно притиска целу ЕУ, а и шире, па је то разлог због кога се ЕУ озбиљно окренула његовом санирању. ЕУ мора да спасава Грчку не због Грчке него због себе саме. То се најбоље види из понашања Немачке, најмоћније чланице. Нећкала се и затезала, па је најзад „легла на руду“. Није то солидарност и милосрђе, него избегавање веће штете и заштита сопственог интереса. У тако интегрисаном свету Грчка не може да буде препуштена сама себи. Финансијска помоћ је праћена стриктним условљавањем, па је ово још један аспект у коме се појам суверенитета драстично релативизује. То није толико лоше као што звучи јер страно условљавање не може Грчкој начинити већу штету од оне коју Грчка, кроз свој очито слуђен политички систем, може да начини сама себи.

Грчка криза ће утицати на Србију, али тај утицај неће бити јак. Овдашње банке су институционално заштићене од грчких удара и аналитичари не очекују веће штетне последице. Ово је још један пример деловања међузависности на међународном нивоу: Србија ће више осетити посредне утицаје, оне који иду преко ЕУ, него директне ефекте који би стизали из саме Грчке.

Професор универзитета