Дајмо им разлог да остану

Колико ће нам требати времена да заволимо најбоље међу нама, да им опростимо што су изнад просека? Почетком прошле године писала сам о томе да је талентима код нас потребна права и континуирана подршка. Оно што је уследило за мене, током читаве године која је сада већ за нама, био је мој сусрет са генерацијом младих који сада имају двадесетак година и моје велико одушевљење оним што они носе...

Имала сам прилику да радим на једном студентском филму. Морам признати да са бољом филмском екипом скоро нисам радила, у то укључујем и рад са иностраним екипама. А у питању су били веома млади људи, тек почетници у свом послу, али посвећени, образовани и вредни, са пуном свешћу шта желе... Наравно, у разговору са већином њих о томе где себе виде по завршетку школе, скоро у исти глас сви су говорили: преко гране!

Веће могућности, добре и јаке школе за даље школовање у сопственој струци, школе које су признате и које помажу у каријери и не служе само за стицање папира већ и за приступ правим информацијама и знању које им омогућава да свој посао обављају по највишим могућим стандардима који тог тренутка владају у њиховој струци. Могућност да их препознају по квалитету а не по познанствима ових или оних битних људи... Разлози су се низали... Након тога чула бих само уздах и жалост што не могу у својој земљи да напредују на начин на који то могу „напољу”, као да њихова земља у њих довољно не верује и не пружа им шансу да се докажу и развијају, већ само да се довијају. Наравно да су у разним областима покренуте многе иницијативе да се младим талентима помогне, али и даље су то „инциденти” а не детаљно разрађен систем препознавања и подршке у напредовању даровитих људи. Мислим да и даље многи нису свесни колико је ствар хитна и колико је неопходно веома брзо и ефикасно реаговати да им се да довољно разлога да остану у Србији, а да при томе не сматрају да су себи ускратили праве могућности које би имали да су одавде отишли.

Стижу нека боља времена, али шта ћемо ми у међувремену, питају се они. Проћи ће наше време док се овде не створе прави услови. Негативна селекција влада и чини да се они који вреде осећају лоше и запостављено, ако не и директно заустављени, не би ли се осредњост одржала; осредњост у којој се многи осећају веома удобно и неугрожено, те једни другима ефикасно чувају леђа и опстају много дуже него што то квалитетом онога што раде заслужују. Примена овог механизма је један од главних разлога што млади одлазе фрустрирани, у уверењу да се њихов напредак, уместо да служи на радост и корист читавом друштву, често сматра малтене увредом и неком њиховом умишљеношћу да су нешто посебно.

Бесмислено наравно, али и даље веома присутно...

Сва срећа да постоји и велики број људи овде који желе на сваки начин да промене ову ситуацију и који улажу велику енергију у препознавање талената. Али мислим да се без озбиљног преиспитивања образовног система и рангирања квалитета ситуација у скорије време неће битно променити. А ми можемо за само неколико година да изгубимо тако драгоцене људе да ћемо себе врло лако затећи у ситуацији када ћемо у једном тренутку морати да увозимо таленте, с пуном свешћу да до тога није морало доћи.

Наравно да није једноставан процес и тражи одређено време да се на првом месту успостави нови систем вредности, а затим и да то већина прихвати, али је веома важно ставити акценат на људе и њихове способности које, уколико се употребе на прави начин, могу заиста преокренути читаву нашу ситуацију у правцу за који многи код нас више не верују ни да је могућ. Уверена сам да би прави импулс и права иницијатива могли веома брзо да успоставе климу у којој је континуирана подршка таленту и константан рад на себи, без обзира на године, образовање и искуство, нешто што не треба посебно наглашавати и награђивати већ нешто што се само по себи подразумева. А какав далекосежан позитиван ефекат би то имало по све можемо само да претпоставимо.

Глумица