Жене могу више да рачунају на комуникацију, помоћ и услуге чланова своје породице, јер су се оне више бавиле породицом и имају снажније емоционалне односе са својом децом него њихови супрузи. Али, опет у неким ситуацијама та већа блискост мајки са децом у старости може бити фактор ризика за настанак агресивних понашања, нарочито у патријархалним срединама у случају односа син–мајка.

Други фактор спречавања изолације у старости јесте активан друштвени живот – неговање дружења и пријатељстава, излазака и бављења различитим делатностима на волонтерској бази. Жене у патријархалним заједницама каква је наша оскудевају у оваквим могућностима из простог разлога што су током читавог ранијег живота биле више везане за кућу, децу и родбину него што су неговале везе пријатељства или цивилне активности које би у старости могле да продуже са још већим интензитетом. Мушкарци су ту у предности јер често настављају дружења и активности из свог професионалног миљеа.

Дужи живот у старости не доноси само социјалну изолацију, већ и пораст предрасудних уверења и стереотипија сваке врсте у вези са старењем и старошћу код осталог дела становништва, а нарочито млађих генерација. У ситуацији када се значајне технолошке, економске и друштвене промене дешавају у деценијским размацима, старосна разлика од 50 или 60 година између младих и најстаријих свакако да отежава налажење заједничког језика и разумевања. Али то не значи да су сви стари аутоматски и „застарели“ и неспособни за комуникацију и активност у новом добу. Међутим, потрошачка култура са својим стереотипима младости, лепоте и здравља умногоме производи или одржава негативне стереотипе о старости. Једностраности ове културе појачавају се када су у питању старије жене угрожавајући њихово психичко достојанство и интегритет, јер старе жене без обзира на своја друга постигнућа бивају униформно културно типизиране, процењиване и третиране.

На политичком плану стари су значајно маргинализовани у савременом друштву, мада то не важи за све старе; али сигурно важи за већину која током свог активног живота није стекла политичку моћ, богатства и везе да би у у старости могли да представљају репрезентативне фигуре. Али када је реч о престижу, утицају или лобирању које би стари могли да имају у политичкој сфери, јасно је да на том плану они немају значајне ресурсе: ако је већина старих женског пола, ако је значајан део њих у дубокој старости, ако је већина сиромашна и зато економски и финансијски зависна од помоћи и средстава државе, онда је јасно да држава и политика имају далеко веће моћи да манипулишу потребама и интересима ове групе становништва, него што стари могу да утичу на политичаре и државне институције. То је очито у садашњој ситуацији економске кризе када све државе, и оне најразвијеније, прво покрећу питање смањивања пензија.

У старости, и мушкарци и жене постају склонији неким „девијантним“ или агресивнијим начинима понашања, што је резултат разних функционалних, физиолошких и органских обољења којима су подложни, нарочито у дубљој старости. Показује се да су мушкарци склонији агресивном понашању у тим ситуацијама од жена. Са друге стране, жене су у старости чешће изложене разним криминалним нападима, јер су беспомоћније (физички и социјално). Тако су често старе жене жртве напада лопова, провалника али и превараната разних врста, као што су на јавним местима често изложеније агресивном поступању, нарочито на вербалном плану. У патријархалним друштвима, какво је наше, расте и породично насиље над старим женама (мајкама, бакама).

Да би стари људи данас у савременим друштвима оптимално искористили шансу коју им даје опште продужење живота, јавне политике треба да теже ка спречавању да се родне неједнакости произведене у пређашњем животном добу репродукују и у старости. А то ће најбоље учинити ако стварају погодности за активнију интегрисану старост свих чланова друштва.

Професорка универзитета