Од почетка транзиције једна лажна дилема је присутна у нашој јавности; дилема државни или приватни универзитети утемељена на ставу да је њихова коегзистенција искључена. Ако се прати генеза ове дилеме, она на почетку процеса транзиције започиње као отворени отпор приватним универзитетима уопште, и саставни је део отпора приватизацији и свим неопходним реформама које подразумева транзиција. Када је друштвена пракса, не само у Србији, већ и у другим много успешнијим земљама транзиције потврдила бесмисленост овог отвореног отпора, он се постепено трансформисао у дилему – државни или приватни универзитети, који се темељи на ставу да су они антиподи, а не комплементарне компоненте.
Неспорно је да је дилема државни или приватни универзитети лажна. Потврда за то се, пре свега, налази у историји, која нас учи да у великом броју данас развијених, демократских земаља вековима постоје приватни универзитети. Ова чињеница, као и чињеница да у једном броју земаља, које су економски развијене, не постоје државни већ само приватни универзитети, обесмишљава питање о смислу и оправданости постојања приватних универзитета, као и њихове коегзистенције са државним универзитетима.
Напротив, ова лажна дилема и расправе о њој, маскира пред укупном јавношћу она суштинска стратешка питања – колико држава уопште брине о универзитетском образовању, каква је стратегија тог образовања, колики се проценат националног дохотка издваја у те сврхе и какви смо на том плану у поређењу са другима, при чему се подразумева да се поредимо са бољима од нас. За мене је, на пример, неупоредиво важније питање какве ће дугорочне последице имати овакав начин примене Болоњске декларације и зашто је реформа универзитетског образовања претворена у гомилу бесмислених бирократских процедура и образаца него све расправе о приватним и државним универзитетима и њиховим међусобним односима.
У свему томе постоји само једно смислено питање – какав је квалитет универзитетског образовања, да ли су универзитети, без обзира на власничку структуру, дорасли захтевима новог доба и колико су успешни у стварању интелектуалног потенцијала који ће бити креатор друштвеног и технолошког напретка у времену које је пред нама.
Такав приступ води отварању кључног питања, од кога зависи перспектива универзитетског образовања, али и будућност друштва у целини. Наиме, као и сва друштва у транзицији и Србија је као један од темеља националне економије прихватила тржишну утакмицу актера привредног живота друштва. То је засновано на чињеници да тржиште, уз све недостатке и ограничења, представља снажан покретач економског и технолошког развоја. Међутим, оно што пракса такође потврђује јесте чињеница да се тржишна утакмица не може успоставити само у економском животу друштва, а да се не успостави и у свим другим областима – науци, култури, политици, па и у универзитетском образовању. То проистиче из чињенице да је тржишна утакмица по својој суштини увек утакмица људских способности и знања. То значи да није могуће да се у економији успостави часна и равноправна утакмица у којој побеђују најбољи, а да у политици, науци и образовању, победници буду проглашени по неком другом принципу. А држава у овој области треба да уради оно што иначе није урадила ни у другим областима – да успостави равноправна правила игре и да контролише све учеснике да се понашају по тим правилима.
На тај начин постале би бесмислене оптужбе да је основни мотив приватних универзитета профит, а државних друштвени интерес, који аутоматски дели посленике у овој делатности на добре и лоше. И једни и други, наиме, обављањем исте делатности остварују приходе и зараде, при чему су државни универзитети у том погледу у очигледној предности. Не треба, при томе, заборавити да држава никоме ништа не даје џабе. Од оних којима даје новац очекује лојалност. Уверен сам да се ту налази један од узрока напада на приватне универзитете.

Професор на Мегатренд универзитету у Београду