Реални курс динара постао је прецењен, не зато што је српска монета јачала према евру (десило се управо супротно), већ зато што су цене у Србији расле знатно брже од оних у еврозони. То је довело до пораста релативних цена у Србији и учинило српски извоз ценовно неконкурентнијим, док је увоз из иностранства овделакше налазио купце.Спољнотрговински дефицит се ширио и он је покриван, осим дознакама и донацијама, приватизационим приходима и обилним инокредитима. Проблем је постао акутан са економском кризом, када је прилив иностраног капитала пресахнуо. Уследила су два природна процеса: дефицит је нагло пао јер га нисмо имали чиме финансирати (то је снажно оборило и домаћу индустрију зависну од увоза репроматеријала, опреме и енергената),док је курс, у одсуству већепонуде девиза, ослабио.

Влада (фискалнаполитика)је предузела свој део задатка прилагођавања домаће економије нижем нивоу равнотеже:замрзнуте су зараде у јавном сектору и смањени су други расходи консолидованог буџета, итиме је смањена јавна потрошња. Ово је посебно битно имајући у виду да је практично експанзивна фискална политика читавих осам година гурала потрошњу изнад производње (за око петину). Тиме је, у садејству с исправљањем ценовних диспаритета, била главни чинилац релативно високе инфлације, што је реални курс учинило прецењеним,а нашу спољнотрговинску размену све мање конкурентном.

Шта можемо очекивати у 2010? Које би потезе требало да вуче наша економска власт?Фискална политика, будући да је рестриктиван буџет усвојен, имаће простора да настави субвенционисање кредита предузећима. Паи да им евентуалним одлагањима пореских обавеза (ако се буџет буде бољепунио)помогне да преживе кризу ликвидности и пораст дугова деноминованих у еврима (што јепоследица и депрецијације динара), а не да те паре остану „неискоришћене“, односно да дефицит буде мањи од четири одстоБДП-а.

Монетарна политика мора да истраје на ономе што је зацртала, а то је смањивање рестриктивности. Прва мера јенаставак обарања референтне каматне стопе,чиме ће бити смањенитрошковизадуживања државе и НБС. Друго, уско повезано с првим, јестенаставак лаганог слабљења динара, јер тренутно имамо слаб утицај пада динара на цене.Грубе процене указују да и курс од 105 динара за евро не би довео инфлацију изнад осам одсто, што је горњи циљ НБС (под условом да раст цена енергената на глобалном нивоу не буде знатан).Чини се да и ММФ не би имао ништа против овога, напротив. Наравно, није реално да депрецијација(пад) динара и кроз пола деценије учини курс потцењеним, како се то, иначе, десило само једанпут у домаћој економској историји: средином осамдесетих (нерачунајући стравичне падове динара непосредно после 1918. и деведесетих). Трећа мера која се најављује–смањивање обавезне резерве, односно могућност да банке са страним власништвом смање пласмане у Србији за петину –под знаком јепитањајер би могла да доведе до одлива новца из девизних резерви, а не да га усмери у нове кредите.

Курс динара према евру је од почетка кризе ослабио 23 одсто,што је више од пада чешке круне, пољске злоте, турске лире, куне, рубље (али и мање од трећинског пада украјинске монете). Ипак, домаћа привреда је у много лошијој позицији од економија поменутихземаља: има вишеструко нижи извоз по становнику, већу незапосленост, мањи прилив страних директних инвестиција, знатно мањи БДП per capita.

Умерено слабљење динара је добро за Србију јер би повећало конкурентност њене привреде, мање кроз раст извоза а више преко успоравање увоза и делимичног ослобађања простора домаћој производњи. Грешке ПИГС-а – Португалије, Италије или Ирске, Грчке, Шпаније (у преводу: прасићи), које су ушле у еврозону са прецењеном валутом,и сада се суочавају с ниском конкурентношћу и високим јавним дугом,Србија не сме поновити. За сада,јавни дуг и дефицит буџета су далеко испод критичног нивоа и то је оно што охрабрује.

Институт за европске студије