Чему служи НАТО? Ово је прво и основно питање када се размишља о северноатлантској алијанси и, наравно, када се расправља о односу Србије према истој. Занимљиво је, међутим, да се у јавној дискусији која се последњих дана води на ову тему наведено питање махом пренебрегава. Разлог томе вероватно лежи у чињеници да одговор на то питање није тешко дати из српске перспективе. Након агресије из 1999. године, тона бачених бомби, стотина убијених људи, порушене и затроване земље, ми у Србији барем знамо да НАТО не постоји ни зарад очувања колективне безбедности – за то су срећом још увек задужене Уједињене нације као једина универзално репрезентативна међународна организација – нити зарад ширења демократије, мира и љубави у свету. НАТО је превасходно, ако не искључиво, инструмент политике силе у функцији геополитичких интереса САД. При таквом стању, неминовно се поставља питање зашто би Србија бранила туђе интересе учествујући на пример у војним операцијама, мировним само по имену, и зашто би српски војници гинули за туђ рачун. Ове чињенице су саме по себи довољне да се на питање треба ли Србија да уђе у НАТО сасвим кратко и јасно одговори: НЕ.

Зато чуди што се могућност уласка Србије у ту војну организацију уопште и помиње. Тим пре што је таква опција и логички незамислива. Наиме, НАТО, тј. САД и данас имају и спроводе геополитичке циљеве који су у директној супротности са виталним интересима Србије и српског народа. Зар је заиста потребно подсећати на чињеницу да сецесију јужне српске покрајине Косова и Метохије, баш као и рад на унитаризацији БиХ, чија би крајња консеквенца требало да буде нестајање Републике Српске, управо спроводе НАТО/САД. Због тога је аргумент по којем би Србија повећала сопствену безбедност уласком у НАТО напросто неодржив. Ови објективни разлози чине да војна неутралност за Србију представља једину реалну опцију.

У недостатку сувисле аргументације која би ишла у прилог чланству Србије у НАТО, посегло се у јавној расправи за добро опробаним обећањима о бољем животу и економским предностима евентуалног прикључења. Такав економски аргумент посебно је непримерен. Не само зато што се највећа стратешка инвестиција у Србији – „Јужни ток” – превасходно реализује са земљом која није чланица НАТО-а, већ зато што је веза између чланства у НАТО-у и економског просперитета јако лабава ако уопште и постоји. Колико је познато, НАТО није спречио знатан пораст незапослености у Шпанији, Италији или Француској у прошлој години нити делокализацију фабрика и производње из тих држава у земље Далеког истока у последњој деценији. Такође, није спречио економску катастрофу која је задесила Исланд 2008. године. С друге стране, изгледа да земље попут, рецимо, Шведске или Финске економски посебно не испаштају зато што нису чланице НАТО-а. Другим речима, радници у српским фабрикама неће ништа боље живети ако им земља уђе у НАТО. У крајњем случају, глобални економски поредак, који суштински почива на неравноправној расподели богатства, далеко је више направљен по мери капитала и људи који њиме располажу него по мери запослених.

Даљи ток јавне расправе показаће да се може дати прегршт квалитетних одговора на питање зашто не у НАТО, а да се ниједан озбиљан одговор не може дати на питање зашто у НАТО. Очигледно је, међутим, да актуелну владу, чије је залагање за прикључење Србије НАТО-у поздрављено и подржано како од стране шефова држава чланица на самиту НАТО-а априла 2009. године тако и од стране потпредседника САД Бајдена током његове прошлогодишње посете Београду, ова чињеница много не брине. У оквиру Министарства одбране се ради на изради „Индивидуалног акционог плана партнерства” који претходи „Акционом плану за чланство” у НАТО. Због тога је потребно расписати референдум на којем би се грађани Србије изјаснили о овом важном питању.

Саветник председника ДСС Војислава Коштунице