Бар два важна упутства су нам оставили аутори прилога у серији ,,Како осигурати сигурну старост”.

Прво ,,наравоученије” је да старост није неактивност. Напротив, људи у позном периоду живота морају бити активни, и ментално и физички. Чак се стиче утисак да је та активност за старије важнија него за млађе, јер код млађих се она подразумева, док старији могу да подлегну инерцији, битно утичући на квалитет сопственог живота. И физичка активност је неизоставна, под условом да не угрожава здравље, а исто тако и ментална. Тиме старији људи преузимају на себе обавезу да сами себи помажу и брину о сопственом животу. Реч је о самопомоћи и самозаштити која треба да краси сваког старијег човека, а основни принцип у вези с тим гласи: „Уради све што можеш сам, не чекај помоћ од других”.

Тиме је могуће успорити процес неминовног слабљења многих животних функција, па и функција мозга. Испитивања можданог крвотока су, наиме, показала да старењем и код здравих особа долази до опадања функција овог органа. Пораст активности у неким областима (сазнавање, учење итд.) доводи, међутим, до тога да се кора мозга реорганизује и у старијем животном добу.

Активност је зато важна као вид одбране од деменције и других болести које старог човека претварају у болесника којем је потребна помоћ.

Исто тако је важна физичка активност (ходање). Старим људима то треба стално говорити да се не би препустили лагоднијем мировању, рецимо уз телевизор.

Што боље здравље старих, очување њихове функционалности и независности, способности да се сами о себи брину и самостално управљају својим потребама не само да је интерес појединаца него и савремених друштава која имају све већи проценат становништва у ,,трећем добу”. Одговор је и у превенцији: у личном и друштвеном инвестирању у здравље и персоналну аутономију, социјалну укљученост, у физичке и менталне активности.

Свест о активном животном стилу старијих било би добро да имају и чланови њихових породица, родбина и други који о њима брину, највише због тога да би их на те активности подстицали. Јер на тај начин млађи помажу и себи. И стичу одговарајуће предзнање за сопствену старост.

Друго упутство које нам је донела ова серија текстова тиче се начина пружања помоћи старијима. За оне који ту помоћ не могу да очекују од чланова породице, у једном периоду на гласу су били домови за старе, и то не само државни него и приватни, па је ова ,,грана делатности” означена као друштвено врло перспективна. Уочено је међутим да боравак старих у издвојеним зградама колективног смештаја означава и известан степен нехуманости. Осим тога, реч је о врло скупом виду збрињавања, па се зато препоручује живот у уобичајеном окружењу, у својој кући или стану али, ако је то потребно, уз помоћ разних геронтолошких служби: геронтолошких домаћица, медицинских сестара, персоналних асистената, СОС телефона... С тим што су ови видови помоћи старијима, у њиховом стану, код нас још у зачетку. Неки му предвиђају лепу будућност с обзиром на процену да ће се удео старачке популације све више повећавати. Па ће следствено томе порасти и потреба за ,,геронтолошким занимањима”. С тим што, наравно, тај пораст потреба за старачким помоћницима, као и за домовима, мора бити релативизован јер највећем броју старих помоћ стиже од оних који су уз њих – ,,по законима природе”, од сродника, деце и осталих. У том погледу највећи број старијих и нема посебних дилема; што је добро и природно, јер млади који им помажу знају да ће и њима једног лепог дана помоћ бити потребна.

Један детаљ у вези са овом серијом текстова показује иначе да стари код нас још нису прихватили интернет комуникацију: мало је било регистрованих коментара на ,,Политикином” сајту поводом ових старачких тема, али верујемо да их је било много мимо сајта, што старима и приличи.