Миљенко Јерговић

Први утисак који човјек стекне при суочењу Срба и Хрвата јест да су увријеђени једни на друге. Тако то изгледа данас, у прољеће 2009. Прије годину, двије или пет било је друкчије. Раније су, сваки на свој начин, били гњевни, бијесни и ојађени, па су имали неодољиву потребу да оним другима у свакој прилици кажу то што их спада и још да затраже извињење за све што су ови учинили у протеклих стотињак година, једва колико и трају мржње Срба и Хрвата. Наиме, колико год њихов однос био крвав и колико год недужних људи, али и расних зликоваца, платило главом чињеницу да су Хрватима били Срби или да су Србима били Хрвати, несношљивост између ова два народа кратког је вијека. Једва да траје двоструко дуже од несношљивости навијача Звезде и Партизана или Хајдука и Динама. Необично је, међутим, како нема никога да то примијети и забиљежи, па да из тога крене извлачити неке закључке, који би, можда, били оптимистичнији од оних које нам нуди новокомпонирана српско-хрватска народна епика. Ако бисмо вјеровали њој, а изгледа да увелико и вјерујемо, Срби и Хрвати кољу се од стољећа седмог по хрватскоме и од 1389. по српскоме рачунању времена. У непуних стотињак година међусобних омраза, политичких атентата, новинских подвала и увреда, масовних клања, разбијања глава маљевима, јасеновчења и јадовновања, уништавања градова и тенковског равнања села, те свега оног што је наша народна подлост успјела да смисли или барем да претвори у мит, створио се утисак, и код једнога и код другог народа, премда у Хрвата нешто израженије, како је српско-хрватска мржња дио националне конституције. Да ли би, уопће, Хрвати могли бити Хрвати ако немају барем вучји, зечји или барем вјеверичји опрез према Србима, када их већ здравонародски и здравотомпсоновски не мрзе?

Проблем те мржње је, међутим, у сраслости ових народа. Они један у други урастају као нокат у месо. Немогуће је раздвојити њихове језике, премда се и то покушава. Једнако је тешко развадити њихове културе, јер су оне кроз повијест живјеле у сродничком односу, из којега је онда Хрват, па још и католички бискуп Штросмајер створио прву политичку формулацију југославенства, која је, за своје доба врло напредно, мирила и раскол Западне и Источне цркве. Није Штросмајеру Југославија пала од дуга времена, нити зато што је мислио надлукавити Србе па их привести папинском жезлу него је Југославија била савршено логичан закључак који је произашао из културне и народне повијести два невелика славенска народа. Данас, када Југославије више нема – и боље је да је нема, јер смо за њу превише крви пролили – нису нестали они разлози и аргументи који су до ње довели. Дапаче, фатална сличност, сродност, блискост и ураслост Срба и Хрвата још је интензивнија и драматичнија него, рецимо, 1918. То је оно што мржњу ових народа чини посебно неприродном. Она их ментално, духовно и национално хендикепира. С том су мржњом Срби и Хрвати инвалиди међу народима.

Иво Санадер је у вријеме посјете Београду смислио паролу која ће се, страх ме је, у предстојећем времену често понављати. Парола отприлике гласи да би Срби и Хрвати једни другима требали постати оно што су данас Французи Нијемцима. Иза ове присподобе стоје добре намјере, она може у том смислу бити симпатична, али у основи је потпуно крива јер површно захваћа односе међу нашим народима. Французима и Нијемцима било је лако мирити се јер су толико различити. Срби и Хрвати су слични, тако да је умир њихове крви и емоција пуно тежи и деликатнији. Да би се они разумјели, требали би, прије сваке приче, замислити како је ономе другом. Као у некој америчкој психотерапеутској вјежби, сваки би се Србин пола сата дневно морао уживјети у улогу Хрвата, па видјети како је комшији бити Србину комшија. И обрнуто, наравно. У том уживљавању је, парадоксално, мање важно схватити разлоге добрих, поштених и културних међу сусједима. Важније је разумјети зле, оне који су убијали и опет би то чинили, оне који славе убојице. То у сусједу треба разумјети, боље него што се разумије у властитоме народу, да би Срби и Хрвати једни другима постали Срби и Хрвати, а не Французи и Нијемци.

Иако, неки је напредак већ и то стање у којем се осјећају увријеђени једни на друге. Но, тај је напредак посљедица размјене материјалних добара, отварања хрватских трговачких ланаца по Србији и продаје српских производа у Хрватској, али да би се разлози за мржњу освијестили, а тиме и да би људима постали апсурдни, требало би говорити, мислити и уживљавати се у кожу, у памет и у душу оног другога. Да би био добар и цјеловит Хрват, човјек би требао властитом кожом осјетити како је то бити Србин. И обрнуто. Французи и Нијемци нису од помоћи.

Књижевник из Загреба