„Голубови” и „змије”

Односи између СПЦ и државе током 20. и почетком 21. века прошли су кроз неколико фаза – од положаја државне цркве почетком 20. века, делимичне сепарације у Краљевини Југославији, потпуне одвојености цркве и државе у социјалистичкој Југославији, до положаја једне од традиционалних цркава почетком 21. века. СПЦ је била по својој структури, као аутокефална и независна црква, кроз своју историју увек уско везана за државу и материјално зависна, а самим тим и врло осетљива на државни притисак. Осим тога, СПЦ је посматрала национални проблем као облик и елемент религије и увек се трудила да се појављује не само као верска већ и као национална институција.

После 2000. године положај цркве у држави се нагло мења набоље под слоганом ,,исправљања неправди учињених према цркви у прошлости”. У суштини иза тога се крила потреба државе да цркву искористи као извор легитимитета, али и као облик идеологије. У време колапса друштвеног система вредности током транзиције и распада комунистичке идеологије, власт је у религији и цркви видела могућност за „духовну и емоционалну компензацију” али и „резервоар културних вредности и колективног сећања” и „симболичну снагу потребну за изградњу новог националног, групног и индивидуалног идентитета.”

Шта је црква добила? Иако је Србија секуларна држава у којој је принцип одвојености цркве од државе прописан Уставом, представници државе, али и разних политичких партија, током последње деценије су се такмичили у томе ко ће да покаже веће поштовање према цркви. Црква је добила знатну финансијску помоћ, број новоизграђених верских објеката је растао, црква је била укључена у решавање бројних питања у друштву. Сва испитивања јавног мњења показивала су да је она високо котирана код популације у погледу поверења које се има у њу као институцију. У свим пописима и статистикама последњих деценија регистрована је повећана религиозност грађана Србије, али социолози се још увек споре око тога да ли је у питању само резултат етнонационалне идентификације, конформизма и политичке климе или је то одраз дубоких и трајнијих личних веровања и вредности. Јер ако се ради о овом другом како објаснити опште опадање моралних вредности у друштву.

Уска сарадња цркве и државе често се тумачи као повратак „традицији симфоније” и била је критикована од либералних кругова који су у томе видели опасност клерикализма. Тешко је измерити стварни утицај цркве у друштву, али чињеница је да ако се посматра историја СПЦ у 19. и 20. веку, па и последњих двадесетак година, црква је углавном била губитник у отвореним сукобима с државом, чак и када се чинило да је победила. СПЦ је била и остала у недефинисаном положају у односу на државу и политичку сферу јер иако је држава обилато помаже, она истовремено користи сваку могућност да ограничи њен утицај као могућег конкурента када је то потребно. Црква је и даље финансијски зависна од државе, уздрмана скандалима, политичким и кланским сукобима и борбом за супремацију у црквеним врховима. То пружа држави обиље могућности за деловање. Држава врло лако може да јој одузме привилегије које јој је пружила и црква је то већ доживела више пута у прошлости (замрзавање финансијских средстава; коришћење медија против ње; отварање тајних досијеа или обнављање питања старих скандала итд.). Није тачно да је оштрина садашњих неспоразума у ранијим деценијама била незамислива, напротив, било је сукоба који су се завршавали са много тежим последицама по цркву и са много оштријим реакцијама државе него што је то данас. У српској историји познати су случајеви када је држава мењала комплетну хијерархију, протеривала и митрополите и епископе (1883, 1954), тукла их (1947), судила им (1948, 1954), рашчињавала епископе (1963), а било је и неразјашњених смртних случајева (1937, 1964). Црква не може много да учини да би се одбранила.

Није суштина проблема у томе да ли представници СПЦ смеју да иступају у јавности по разним политичким питањима већ како то чине и какве су последице. Црква мора да научи да се мења и прилагођава али чини се да још није свесна у ком правцу треба да се креће. Из своје прошлости као да ништа није научила. Нису случајно неки претходни патријарси упозоравали да у цркви морају бити „безазлени као голубови и мудри као змије” (Мат. 10, 16). Данас се чини да нису ни једно, ни друго.

Научни саветник, Институт за новију историју Србије, Београд