Čim sam se osvestila na ovom svetu, instant sam sticala utisak, učeći istoriju jošu gimnaziji, dakle u toku sazrevanja, da je naša državna aparatura donosila zakone i amandmane koji su stvarali samo privid slobode.Još tada sam, u Titovoj crvenoj diktaturi, kao učenica s dve debele kike na glavi, to imenovala demokraturom. Ništa se u međuvremenu promenilo nije osim što sam odrasla i sa još više dokaza potkrepljujem kovanicu demokrature, izvedene iz dva nespojiva pojma – demokratije i diktature. Sećam se kad sam stigla u Beograd, sa osamnaest godina, na studije, da sam bila iznenađena kako su neki loši, netalentovani glumci bili vrlo visoko kotirani jer su bili aktivisti Komunističke partije i kako su nas otvoreno vrbovali da im se priključimo. Vodili bi nas na ručak kod „Kolarca“, čašćavali, hvaleći se da primaju plate što nas denunciraju, otkucavaju nadležnima ko se s kim druži i o čemu laprda. Danas sa tugom prihvatam da je malo vremena prošlo od promene sistema da bi napredak ka demokratiji bio vidljiv.

Nikada nisam bila član nijedne političke stranke, uzdržala sam se, bavim se kulturom. Bilo bi verovatno unosno da se priključim nekoj opciji, ali smatram da je nedopustivo da svoju pripadnost ispišem na čelu – dok to za mnoge moje kolege nije!

Mislim da je demokratija u tome da ja, kao pojedinac, ne moramni da glasam, ili da glasam čak protiv, ali onaj koji je izabran morada postane i Moj Car! Moje demokratsko pravo je da ne glasam za njega, a njegova carska obaveza je da bude Car svih stanovnika Srbije i samog Lucifera ako je državljanin ove zemlje, a ne da izdvaja one koji su nosili njegov barjak, koji su ga doveli na vlast, jer su mu umetnici sa reputacijom u kampanji bili od velike koristi. Očešao se za deo naklonosti naroda koji je glasao za njega imajući poverenje u svog idola, umetnika koji je učestvovao u kampanji.

Novi Car još nije bio ni inaugurisan kad sam već čitala u novinama da je priredio ručak za sportiste i kulturne radnike koji su ga podržavali, što ja ne bih sada ni pominjala da te pristalice nisu,u mnogo čemu, vidljivo privilegovane.

U istorijskom trenutku, 9. marta 1991, kad su bile prve velike demonstracije protiv samovolje Slobodana Miloševića, panduri su suzavcem rasterivali okupljeni narod. Mi smo se razbežali u okolne ulice sa Trga Republike, atadašnji Car Narodnog pozorišta pustio je vođe revolucionara da uđu u zdanje i da se sa terase na prvom spratu obrate narodu.

To je istorijska činjenica, a ja, pošto mi nije mnogo preostalo od života, više nemam ni volje, ni razloga da se pretvaram i aminujem lažne verzije istoričara. Dobro se sećam da su panduri mlatili koga su stigli i gađali narod vodenim topovima. Imala sam sreće što sam glumica koja je bila prepoznata i nisam popila pendreke. To nije značajno za istoriju... Voždovi su se proslavilii začasse zaboravilo da jetadašnji Car Narodnog pozorišta bio Miloševićev izabranik, jer jenaglo promenio politički stav pomoću ključa kojim je otvorio dveri Narodnog pozorišta. Kao da su nam popili mozak i ne znamo da upravnike pozorišta imenuju ako pripadaju vladajućoj opciji.Mada svi upravnici vole da tvrde da nisu imenovani ni od koje partije, da su politički neopredeljeni, ustoličeni zbog svojih velikih kvaliteta. Mi pojedinci, koji smo činili revolucionarnu masu, nismo ničim nagrađeni, uzalud smo šetali, ronili suze od suzavaca, ostali smo što smo i bili – obični građani koje niko ne ferma, nismo postali značajne ličnosti ili ne daj bože ambasadori ili ministri!

Olakšavajuća okolnost za one koji se uključuju u političke stranke jeste i to da – kako se one smenjuju na vlasti – mogu da menjaju svoja ubeđenja i političke principe da bi ostali vlasnici ključeva koji u sudbonosnim trenucima otvaraju vrata budućim liderima koji će ih bogato nagraditi…

Glumica