Na brdovitom Balkanu uvek je više bilo užarenih hajduka negoli trezvenih državnika. Osnovni razlog tome je što su balkanski narodi rano izgubili politički subjektivitet, postajući delovima tuđih imperija. U nemogućnosti da institucionalnim putem utiču na zakone koji su im krojili kapu, „violentni” Balkanci su često uzimali zakon u svoje ruke, što je osobina koja će ostati trajna karakteristika pan-nacionalnih mentaliteta širom balkanskog krša. Stoga je potpuno razumljivo da su užareni hajduci bili popularniji i potrebniji od diplomata i profesionalnih činovnika, te je tako već u startu balkanski mentalitet davao prednost neumerenim pustahijama u odnosu na trezvene upravljače.

Stvari su se pomakle sa mrtvog mesta kada su balkanski narodi stekli politički subjektivitet, i kada je, pre svega u Srbiji, stasalo nekoliko generacija građanskih političara od Ristića, preko Pašića, sve do Davidovića i Stojadinovića, kojima je, svakome na svoj način, bilo svojstveno da u politiku, umesto suvog baruta, unose suvu trezvenost. No, krhka biljka političke razboritosti teško je rasla u balkanskom kršu, te su jedan kralj (Aleksandar) i jedan maršal (Broz), ponovo stvari vratili ka nikad prežaljenoj hajdučiji, koja se nije „držala zakona ko pijan plota”, udaljavajući nas beskonačno od bilo kakve institucionalne stabilnosti. Tako su se i 20. veku, kao i u ranijim vekovima, na brdovitom Balkanu smenjivale diktature, državni udari, krnji i neprimenjivi ustavi, i, konačno, rat svih protiv sviju, koji je kulminirao u anarhičnim devedesetim godinama 20. veka. Tuđman i Milošević su bili poslednji dinosaurusi ove političke logike, koja je konačno postala toliko (auto)destruktivna da su je se razborito odrekli i njihovi nesuđeni učenici poput Sanadera (danas, Kosorke) i Dačića, dajući svojim partijama novi, umereni, predznak.

Na brdovitom Balkanu, u prvom desetleću 21. veka, konačno je sazrela nova generacija građanskih političara, bez obzira na to da li pripadaju građanskoj desnici (Sanader, Koštunica, Kosorka, a i Nikolić odskora pokušava sebi nakalemiti ovaj predznak) ili građanskoj levici (Račan, Josipović, Dačić, Pupovac, Ljajić itd.) ili su pak u samom građanskom centru (Đinđić, Tadić, Dinkić, Pusić, Jovanović). Osobina ove nove generacije građanskih političara je da dogovore pretpostavljaju sukobima i da su, neko više, neko manje, skloni da traže najmanji zajednički imenilac sa političkim partnerima. No, u tome je i njihov najveći problem, jer ih narod, naviknut na „preka” rešenja, posmatra kao suviše meke i, jedan deo njih, ne sasvim bez osnova, kao prizemne politikante, koji su skloni raznoraznim „dilovima” samo ako im je to u ličnom interesu. Mana umerene građanske politike je uvek bila što je umerenost veoma često prelazila u mediokritetstvo i malograđanštinu, a sklonost ka kompromisu postajala pukom političkom trgovinom. Otuda i među ubogim Balkancima, u svim „našim” državama i nostalgija za „čvrstom rukom” i nekim novim „hajduk Veljkom” koji će biti „prek, ali pravičan”, o čemu rečito govori činjenica da je Tito ponovo postao popularan, kao u „dobra stara vremena”.

Evropi je trebalo nekoliko generacija građanskih političara (i desnih, i centrističkih i levih) – od De Gola, Čerčila i Adenauera, preko Branta, Pompidua i Helmuta Šmita, sve do Miterana i Kola – da zaceli rane nastale u svetskim ratovima i da dostigne institucionalnu i ekonomsku stabilnost. Mnogi od prehodno pobrojanih aktera nisu bili naprosto političari već državnici u punom značenju te reči, i zato su za svoju umerenu građansku politiku uspeli da pridobiju poverenje građana. Da bi „naši” umereni regionalni političari uspeli da održe svoju popularnost, kao i da bi izdržali eventualne udare raznoraznih „jastrebova”, trebalo bi, po uzoru na pomenute evropske političare, da počnu da zajednički rade na konkretnim poslovima – od borbe protiv organizovanog kriminala i zaostale „hajdučije” do ponovnog ekonomskog povezivanja regiona. Svojim skorašnjim susretom Tadić i Josipović su pokazali da to razumeju. No, jedna lasta (ili eventualno dve) ne čine proleće i stvar će ostati u povojima ako na ovim prostorima ne othranimo još nekoliko generacija građanskih političara (sasvim svejedno da li sa građanske levice, desnice ili centra), koji će nastaviti započet posao. U protivnom, opet ćemo imati problema sa transbalkanskom „hajdučijom”.

*Institut društvenih nauka, naučni saradnik