На брдовитом Балкану увек је више било ужарених хајдука неголи трезвених државника. Основни разлог томе је што су балкански народи рано изгубили политички субјективитет, постајући деловима туђих империја. У немогућности да институционалним путем утичу на законе који су им кројили капу, „виолентни” Балканци су често узимали закон у своје руке, што је особина која ће остати трајна карактеристика пан-националних менталитета широм балканског крша. Стога је потпуно разумљиво да су ужарени хајдуци били популарнији и потребнији од дипломата и професионалних чиновника, те је тако већ у старту балкански менталитет давао предност неумереним пустахијама у односу на трезвене управљаче.

Ствари су се помакле са мртвог места када су балкански народи стекли политички субјективитет, и када је, пре свега у Србији, стасало неколико генерација грађанских политичара од Ристића, преко Пашића, све до Давидовића и Стојадиновића, којима је, свакоме на свој начин, било својствено да у политику, уместо сувог барута, уносе суву трезвеност. Но, крхка биљка политичке разборитости тешко је расла у балканском кршу, те су један краљ (Александар) и један маршал (Броз), поново ствари вратили ка никад прежаљеној хајдучији, која се није „држала закона ко пијан плота”, удаљавајући нас бесконачно од било какве институционалне стабилности. Тако су се и 20. веку, као и у ранијим вековима, на брдовитом Балкану смењивале диктатуре, државни удари, крњи и непримењиви устави, и, коначно, рат свих против свију, који је кулминирао у анархичним деведесетим годинама 20. века. Туђман и Милошевић су били последњи диносауруси ове политичке логике, која је коначно постала толико (ауто)деструктивна да су је се разборито одрекли и њихови несуђени ученици попут Санадера (данас, Косорке) и Дачића, дајући својим партијама нови, умерени, предзнак.

На брдовитом Балкану, у првом десетлећу 21. века, коначно је сазрела нова генерација грађанских политичара, без обзира на то да ли припадају грађанској десници (Санадер, Коштуница, Косорка, а и Николић одскора покушава себи накалемити овај предзнак) или грађанској левици (Рачан, Јосиповић, Дачић, Пуповац, Љајић итд.) или су пак у самом грађанском центру (Ђинђић, Тадић, Динкић, Пусић, Јовановић). Особина ове нове генерације грађанских политичара је да договоре претпостављају сукобима и да су, неко више, неко мање, склони да траже најмањи заједнички именилац са политичким партнерима. Но, у томе је и њихов највећи проблем, јер их народ, навикнут на „прека” решења, посматра као сувише меке и, један део њих, не сасвим без основа, као приземне политиканте, који су склони разноразним „диловима” само ако им је то у личном интересу. Мана умерене грађанске политике је увек била што је умереност веома често прелазила у медиокритетство и малограђанштину, а склоност ка компромису постајала пуком политичком трговином. Отуда и међу убогим Балканцима, у свим „нашим” државама и носталгија за „чврстом руком” и неким новим „хајдук Вељком” који ће бити „прек, али правичан”, о чему речито говори чињеница да је Тито поново постао популаран, као у „добра стара времена”.

Европи је требало неколико генерација грађанских политичара (и десних, и центристичких и левих) – од Де Гола, Черчила и Аденауера, преко Бранта, Помпидуа и Хелмута Шмита, све до Митерана и Кола – да зацели ране настале у светским ратовима и да достигне институционалну и економску стабилност. Многи од преходно побројаних актера нису били напросто политичари већ државници у пуном значењу те речи, и зато су за своју умерену грађанску политику успели да придобију поверење грађана. Да би „наши” умерени регионални политичари успели да одрже своју популарност, као и да би издржали евентуалне ударе разноразних „јастребова”, требало би, по узору на поменуте европске политичаре, да почну да заједнички раде на конкретним пословима – од борбе против организованог криминала и заостале „хајдучије” до поновног економског повезивања региона. Својим скорашњим сусретом Тадић и Јосиповић су показали да то разумеју. Но, једна ласта (или евентуално две) не чине пролеће и ствар ће остати у повојима ако на овим просторима не отхранимо још неколико генерација грађанских политичара (сасвим свеједно да ли са грађанске левице, деснице или центра), који ће наставити започет посао. У противном, опет ћемо имати проблема са трансбалканском „хајдучијом”.

*Институт друштвених наука, научни сарадник