Srbija može pobeći od dinara i preći na evro, ali ne može time prevariti krizu, niti od nje može uteći. Prelazak na evro neće spasiti ni srpske dužnike. Dinar nije izvorište domaćih ekonomskih problema, već je pad dinara samo vidljiva manifestacija slabosti domaće privrede i sinteza višegodišnjih promašaja ekonomske politike – monetarne, fiskalne i razvojne.

Nacionalna valuta nije prepreka ekonomskom prosperitetu. Najuspešnije zemlje u razvoju zadržale su domaću valutu, vešto koristeći svoj monetarni suverenitet u okvirima koje globalizacija dopušta. Politika kursa je važan razvojni instrument kojim nerazvijene zemlje mogu da poprave svoju konkurentsku poziciju. Za razvijene zemlje sopstvena valuta je važan sigurnosni ventil u slučaju krize, i to se sada jasno vidi. Grčka i Španija, na primer, mnogo bi lakše izašle iz krize da nisu taoci jakog evra.

Kada imaju svoju valutu, nerazvijene zemlje mogu potceniti njenu vrednost i time sebi stvoriti šansu na surovom svetskom tržištu. Potcenjena valuta podstiče izvoz, destimuliše uvoz, obara domaću potrošnju, podstiče proizvodnju i investicije. Domaća valuta omogućava i vođenje samostalne kamatne politike i, kroz tu politiku, podsticanje investicija. To jeste težak razvojni put, ali lakog nema.

Prelaskom na evro, Narodna banka Srbije bi izgubila mogućnost da obezbeđuje likvidnost i sigurnost finansijskog sistema, jer ona ne može emitovati evre. Van Evropske unije i van evrozone, Srbija ne bi imala monetarnu zaštitu Evropske centralne banke. U sistemu koji bazira na tuđoj valuti, finansijski sistem bi bio potpuno bespomoćan i prepušten nemilosti drugih, čak više nego što je to danas.

Prelazak Srbije na evro ne bi previše nasekirao Evropsku uniju, naprotiv. Ona time profitira i ostvaruje indirektnu emisionu dobit. Svoju raznobojnu hartiju na kojoj piše evro, ona može prodati, ili je uz kamatu pozajmiti državi koja, iako nije u evrozoni, uvodi evro. Ta hartija zatim kruži na unutrašnjem tržištu, domaći privredni akteri njome obavljaju međusobna plaćanja, ali papir ostaje u domaćem finansijskom sistemu. Za taj papir Srbija neće dati nekakav svoj papir, već će u konačnom ishodu dati realna dobra – robu i usluge.

Drama dinara je posledica deficita trgovinskog i tekućeg bilansa. Srbija troši više nego što ekonomija stvara i ta razlika je pokrivana pre svega prodajom državne imovine i kreditima. Kako je priliv po tim osnovama drastično pao, ravnoteža se može uspostaviti samo smanjenjem potrošnje – države, privrede i građana. Ovaj proces je u toku i pad dinara je njegov integralni deo.

S padom dinara došlo je do porasta vrednosti indeksiranih kredita i do pogoršanja unutrašnje dužničke krize. S te strane i stižu ideje o prelasku Srbije na evro. Deo privredne i stručne javnosti veruje da se unutrašnja dužnička kriza može izbeći uvođenjem evra. To je puka iluzija.

Ako bi se konverzija u evro izvršila na nivou kursa na kome je dinar danas, svi uzroci ekonomske krize bi ostali netaknuti – previsoke domaće cene, nekonkurentna privreda, investicije okrenute samo domaćoj potrošnji. U takvom ambijentu deficit trgovinskog bilansa bi i dalje bio ogroman i odliv evra bi bio mnogo veći od priliva. Ukupna količina evra u opticaju bi se stalno smanjivala, što bi dovelo do nelikvidnosti, do pada cena, nadnica i penzija. Ovaj proces usklađivanja „nadole“ bi se odigrao brzo i neizbežno. Prihodi preduzeća bi opadali, plate bi se smanjivale, a dužnicima bi ostajalo sve manje evra za otplatu kredita. S malim zakašnjenjem, dužnici bi se našli u identičnoj situaciji u kakvoj se danas nalaze s padom dinara. Prelazak na evro ne bi ništa promenio niti popravio.

Srbija mora prestati da se bavi besmislenim hamletovskim dilemama poput ove, a ekonomisti (bar oni) moraju prestati da stimulišu samoobmane. Iz platnobilansne krize u kojoj se Srbija davi, može se izaći samo bolnim depreciranjem dinara, a ne prelaskom na evro. Potrebna je promena ekonomske politike i privredne strukture, a ne promena valute. I sa evrom i sa dinarom, sa funtom, jenom ili juanom, Srbiju čeka ista, nevesela sudbina i suočavanje sa greškama poslednje decenije. Država mora radikalno da menja ekonomsku i razvojnu politiku. U tom procesu svi vidovi potrošnje osim investicione se moraju smanjivati. Što se ranije to spozna, kriza će trajati kraće, nažalost ne i kratko.

*Finansijski konsultant
www.nkatic.wordpress.com