Инспиративна Словачка

Одговор на питање шта Србија као нови кандидат може да научи од других, бивших и садашњих кандидата за чланство у ЕУ, има различите димензије. Неке су техничке, неке политичке, неке спољашње, неке унутрашње. Неке и ,,филозофске” јер своде се на то да ,,свак мора сам да научи да хода”. Што ће рећи да свака држава има своје специфичне услове у којима сама треба да се избори за жељени циљ.

Аутори у нашој серији су зато поменули Кипар. Кажу, случај Кипра је, кад је реч о кандидатури, сличан српском случају: обе државе имају проблем нерешених граница, и Србија би могла да проучи искуства Кипра о томе како је једна земља са спорним државном територијом успела не само да савлада ,,кандидатску обуку” и постане члан (ускоро и председавајући) ЕУ. Да ли то значи да ће и Србији, с проблемом Косова у рукама, чланице уније једноставно изгласати чланство? У томе и јесте та специфичност Србије. Михаило Црнобрња каже да су случај Кипра и наш случај готово неупоредиви јер независно Косово су признале 22 чланице уније, а турску поделу Кипра ниједна.

Према томе: чему Србија треба да се нада у свом походу на кандидатуру кад нема намеру да, ,,од сада до вечности”, призна независност Косова, а за чланство јој је неопходна сагласност земаља које су Косово признале?

Предраг Симић је у вези с тим изнео једно занимљиво запажање. Он помиње искуства других која показују да је време приближавања чланству уједно и време у којем се нуди највише могућности за решавање спорних етничких и територијалних питања. Тако је било у случајевима: Ирске и Велике Британије (Северна Ирска), Аустрије и Италије (Јужни Тирол), Шведске и Финске (Оландска острва), а недавно и Словеније и Хрватске (гранична линија). Ма колико друкчије, и решење за косовски проблем се, можда, може пронаћи у том кандидатском периоду, с тим што је унија наметнула, у вези с Косовом, једну ,,излазну стратегију” која се заснива на постепеном решавању животних проблема грађана са тог простора. Што би могло у једном тренутку да умањи и сам проблем суверенитета над спорном територијом.

Друга велика специфичност српске кандидатуре је тренутак у коме је та кандидатура изгласана. То је време највеће кризе ЕУ, кад су евроскептици широм Европе добили право да износе најцрње прогнозе у вези са судбином уније. То је дало крила и српским евроскептицима и зато је у таквим околностима веома тешко постићи оно што је за улазак у Европску унију неопходно: политичку вољу и консензус свих партија и организација да ,,Европа нема алтернативу” и да се том циљу мора подредити већина реформи у друштву. У томе и јесте проблем: Србија зна шта јој ваља чинити али опште политичке воље за промене у том правцу овде нема. Спорост која је и досад регистрована на том српском путу ка унији у великој мери се може објаснити тиме. Јер реформе подразумевају одрицање од многих стечених позиција, монопола и навика, а то је већ подручје које задире у интересе појединаца, група, партија, сталежа...

Кад је реч о интересима, као два различита примера, у серији су поменута искуства Словачке и Бугарске. Словачка је прво каснила са реформама, а онда је влада у Братислави успела да успостави консензус да су реформе за све приоритет, без обзира на страначку припадност. Та оријентација је Словачкој донела огромне промене не само у уређењу државе и њених служби него и у броју страних инвеститора, новоотворених радних места итд. Пример Бугарске је друкчији и он показује, рецимо, по нерешеном проблему корупције, како не треба радити ако се жели озбиљно, пуноправно чланство.

Приближавање Србије унији, дакле, зависи од многих фактора изван Србије али и од реформи у Србији и добро би било да и наша будућа влада, попут оне словачке, успостави консензус о томе.

Од сутра нова серија: Зашто (ни)је младима лепше са културом