Интернет доспео до петине

Једна од ранијих дефиниција приватности формулисала се као „право да се буде остављен на миру”. Савремене дефиниције приватности стављају нагласак на тзв. контролу информација. Конкретно, то значи да кључно питање постаје ко и како контролише Интернет. Цео свет имао је недавно прилику да види покушаје режима да спречи употребу мобилних телефона, видео-снимака и „социјалних интернет мрежа” (Гугл, Фејсбук, Јутјуб, Твитер) у протестима у Египту и другим земљама Блиског истока.

У развијеним земљама, ситуација тзв. релативне информационе изолованости појединца последњих година битно се променила. Ово је последица изузетног развоја компјутерске технологије уопште, а нарочито спектакуларног развоја технологије за тзв. електронско праћење и надзор понашања појединца. Статистика показује да је број корисника Интернета у 1988. години износио један милион, док је у 2009. забележено 1,5 милијарди корисника, што чини 21,9 одсто светске популације.

Србија је једна од ретких земаља која све до 2008. године није донела посебан закон који уређује заштиту података о личности. Додуше, постојао је савезни закон из 1998. године који је био усклађен са Конвенцијом Савета Европе о заштити лица у односу на аутоматску обраду личних података (1981), али није био усклађен са Директивом 95/46/ЕЗ Европског парламента и Савета о заштити грађана у вези са обрадом података о личности и о слободном кретању таквих података из 1995. године. Као правни следбеник некадашње СРЈ, и касније СЦГ, Србија се нашла у ситуацији да формално има, али да фактички нема закон о заштити података о личности. Осим тога, када су преношене надлежности савезних органа на органе Србије није био одређен орган који би преузео надлежност за спровођење овог савезног закона, па се овај пропис у Србији није ни примењивао.

Устав Србије из 2006. године (чл. 42) гарантује заштиту података о личности. Да би се она могла ефикасно обезбедити било је неопходно донети нови закон, који би, у складу с важећим стандардима ЕУ, обезбедио ефикасну заштиту приватности. У међувремену, донети су закони који су у непосредној вези с подацима о личности (о личној карти, путним исправама и др.). Осим тога, и многи други закони у Србији уређују податке о личности (нпр. прописи из банкарског сектора, пензијско-инвалидског и здравственог осигурања, заштите здравља, безбедности, телекомуникација, образовања, радних односа, оглашавања и рекламирања, архивске грађе, тржишта хартија од вредности и др.). Коначно, постоје и веома важне области у којима још нису донети одговарајући прописи којима се уређује заштита података о личности (тзв. директни маркетинг, видео-надзор, употреба биометријских података у личним документима...).

Важан корак у заштити личних података у Србији учињен је усвајањем Закона о заштити података о личности у октобру 2008. Садашњи закон, међутим, није у потпуности усклађен с релевантним европским стандардима, посебно с Директивом 95/46/ЕЗ (о заштити физичких лица у погледу обраде личних података и слободног кретања тих података). У Извештају ЕУ о напредовању Србије за 2009. годину (§ 4.3.6) наводи се да је: „остварен одређени напредак по питању заштите података о личности. (...) Међутим, закон није у потпуности усклађен са стандардима ЕУ. Генерално, Србија је умерено напредовала у области заштите података о личности”.

Постојећи законски оквир заштите података о личности треба да буде допуњен новим одредбама који ће обезбедити основне регулаторне смернице у „посебно осетљивим областима заштите личних података”, као што су: национална безбедност, одбрана, кривично правосуђе; медицински подаци; медији, уметничко и књижевно изражавање; телекомуникације и Интернет; биометрија; видео-надзор; банкарство и финансијски подаци; политички избори; директни маркетинг; електронски документи и електронски потпис; агенције за физичко-техничку заштиту, овлашћења приватних детектива ...

*Професор универзитета, председник Удружења „Правници за демократију”